Брзом реакцијом у тренутку кад се на утакмици Црвена звезда – Олимпијакос у Евролиги појавио транспарент “Убице”, вођа Делија јасно је указао да то није став навијачке групе и да се она неће мешати у тему која има додирну тачку са политиком.
Тако је сада, а ево како је било раније…
Навијачи Црвене звезде не само да нису били далеко од политичких и друштвених дешавања, него су одређене промене и у великој мери погурали – скандирањима на трибини и акцијама на улици.
Делије су имале важну улогу у паду режима Слободана Милошевића. На северу Маракане појављивале су се заставе Отпора, а и одлазили су организовано са стадиона на протесте.
Звездина песма: „Сви у напад, ‘ајмо, ‘ајде“ била је и слоган у протестима против крађе гласова на изборима 1996, а последњих година пре пада Милошевићеве власти на северу Маракане се и скандирало: „Спаси Србију и убиј се, Слободане“.
Период рушења Милошевића донео је и колико-толико уједињење навијача Звезде и Партизана око потребе промене режима, али остала је као легенда прича да су петооктобарске промене више изнеле Делије.
Исти стихови као Милошевићу, уз промену имена, чули су се од Делија и на рачун Бориса Тадића. Тадашњи председник Србије етикетиран је међу навијачима Црвене звезде и као неко ко помаже Партизану, а то се поклапало са шампионском доминацијом црно-белих у фудбалу и кошарци.
Појављивања Тадића на кошаркашким утакмицама Партизана у Евролиги доливала су уље на ватру, а у годинама владавине коалиције око Демократске странке често се на мети увреда налазио министар унутрашњих послова Драган Јочић.
Упркос свему, Тадић је у пролеће 2011. и жонглирао на трави Маракане. Посетио је клуб годину дана од потписа спонзорског уговора са „Гаспромом“, уочи две деценије од освајања европске титуле.
Пред његов долазак, навијачи Звезду су на зидовима исписали низ увредљивих графита, али су брзо прекречени. Посети председника претходила је и лажна дојава о бомби на стадиону.
Није крио Тадић да је партизановац, али то није и значило да се неће налазити повремено и на удару Гробара. Током пријатељске утакмице са Лионом, у лето 2008. године, навијачи црно-белих су такође узвикивали: „Спаси Србију и убиј се, Тадићу Борисе“.
Била је то реакција на хапшење Радована Караџића, а застава са његовим ликом била је на трибинама током целог меча.
За разлику од Тадића, Александар Вучић је звездаш и одмах после доласка на власт кренуо је у акцију спасавања клуба са Маракане. Поноћном конференцијом за медије у новембру 2012. довео је нову управу на челу са Драганом Џајићем.
Вучићева амбиција од старта била је да што више контролише највеће српске клубове, поставља функционере. И у великој мери је успео у томе. Вукао је и потезе да има што је више могућу контролу над навијачима. Јавна је тајна да су појединци започели уносне послове у партнерству са државом.
У почетку Вучићеве владавине, као што је био случај на утакмици против Борца у Чачку септембра 2014. године, могле су да се се чују од Делија и увреде на његов рачун, а разлог у конкретном случају било је одржавање „Параде поноса“.
Пуна је деценија како сличних тонова нема у репертоару Делија, а и кад су исказивана незадовољства због мука српског народа на Космету обраћали су се навијачи Црвене звезде „држави“, а не председнику.
У последње време на све прозивке у јавности што се не оглашавају око тема као што су копање литијума и протест због тражења политичке и професионалне одговорности за пад надстрешнице и смрт 15 особа на Железничкој станици у Новом Саду, група Делије је узвраћала причама о самосталности одлучивања и да ће се на било коју тему оглашавати кад они то буду желели.
У том стилу је и последње саопштење, после дешавања на утакмици са Олимпијакосом минулог петка, а вођа Делија је после увида да је неко окачио поруку „Убице“ у хали загрмео:
„Немој да нас неко увлачи у ствари…Ако не желимо да уђемо, не улазимо. Ми ћемо ући кад мислимо да треба. И за једну и другу ствар.“
Партизанови навијачи често скандирају против Вучића, тога нема на Звездиним мечевима. На друштвеним мрежама се међу звездашима води и велика полемика колико је то исправан став, а појединци поручују да управо због тога и не долазе на стадионе и у хале.
Колико год се неки трудили да кажу да је другачије, чињеница је да су политика и навијачке трибине нераздвојни већ више од три деценије на овим просторима – било да се скандира против, подржава или прећуткује.
Све су то начини за исказивање ставова.
Текст: Спорт клуб
