Дејан Савић, један од најбољих ватерполиста и селектора Србије свих времена, још једном је говорио без икакве задршке о свему што му је на души, а његове речи погађају директно у мету.
Актуелни селектор ватерполиста Црне Горе говорио је и о спорту о ком зна дословно све, али и о ситуацији у друштву, преноси Нова.рс.
Повукао је паралелу у односу на време пре 30 година када је постојала Југославија и данашњу ситуацију.
„Такав нам је менталитет, поднебље је такво, традиција; тајна је у свему, храни, генетици. Сви се баве спортом и воле спорт. Систем је био добар, био је савршен; нажалост, више га као таквог нема. “Гладни” смо, нисмо богати, млади људи кроз спорт траже излаз и то нам је предност у односу на богатије земље. Победе и порази важни су у нашим менталним склоповима“, поручио је Савић.
Ипак, на томе се није зауставио, био је још оштрији.
“Прсли смо ко пасуљ. Идемо дођавола, отићи ћемо у прах и пепео. Мислимо да имамо слободу, али смо потпуно контролисани. Бавимо се туђим, а не својим животима, нисмо посвећени себи. Треба нам нешто лоше као што је била корона да се врати емпатија, солидарност, осећај блискости. Све је материјално и у новцу. Као што је рекао Енди Ворхол, па сви имају својих пет минута славе; сви су само себи битни и важни и желе чути само себе. Нико не слуша. А да би научио наређивати мораш научити слушати”, причао је у даху за „Јутарњи лист„.
Систем вредности је по њему озбиљно нарушен, а сада се сви представљају лажно. У таквој клими је тешко пронаћи праве речи.
„Нас двојица смо ту као и многи (алудира на новинара прим. аут.), уживамо, а други пате. Нама је свеједно. Шачица бедних, љутих и пребогатих имају монопол, играју се с нас неколико милијарди. Расуо се систем вредности. Ми смо расли у држави која је представљала нешто, имали смо самосвест, савршено школство, здравство, социјално уређење и били смо срећни. Сада владају бес и незадовољство, сви глумимо и носимо маске. Генерално, неће се добро завршити“.
Затим је одлучио да појасни како су егоизам и материјализам постали супституција за емпатију.
„Лично мислим да већ 30 и више година живимо неке лажне животе. Изгубило се оно Мандићево и Капорово „дај гриз, дај лиз“, кад смо сви расли и дизали се из пепела и из исте неимаштине и били солидарни. Помагали смо се тада, а сада смо затворени у своје самољубље и егоизам. Имамо вештачке пријатеље на мрежама, сви су на телефону, нема дијалога, сви желе само свој монолог. Не свиђа ми се то никако и не води никуда“, завршио је Савић.
