Реченицу коју ћу сада написати немојте молим вас пренети Чак Норису, он наравно остаје легенда. Ипак, најјаћи човек кога сам упознао, те још као клинац био сведок његових подухвата, био је деда Миле Живанић, рођен у центру села Врело, на око 12 км од Сокобање. Села у коме је аутор овог текста проводио безбрижне летње распусте. Кућа му је била преко пута цркве светог Илије у којој су ме са само две године полутајно крстили баба и деда.
Своју снагу није користио за било какве физичке обрачуне, већ ју је сматрао посебном привилегијом, што је свакако и била. Јер, човек рођен у години у којој је завршен Први светски рат, који је провео живот у споменутом селу, те себе и своју породицу хранио од земљорадње и сточарства, морао је свакодневно бити изложен најтежим физичким пословима.
Рекао ми је у једном од наших многобројних разговора, у локалном дијалекту „Брацке, бог ме погледао, много је лакше радити кад имаш много снаге“. Средином седамдсесетих година прошлог века као дечак од рецимо пет година био сам сведок једног његовог подвига. Ретко ко је у селу имао трактор, а кола за превоз сена вукли су волови. Знам, ви данас гледате волове на другим позицијама, али тада је то тако било. Точак од кола пуних сена је спао. Деда Миле је подигао пуну приколицу, док су мој деда и још неки ликови наместили точак.
Могао је много да поједе. Деценијама се препричава анегдота из Књажевца. Након што је позавршавао све обавезе које је имао, сетио се да није доручковао. Свратио је у пекару на бурек, где је без леба појео шест тепсија бурека. Газда пекаре гледа и не верује. Верујем да је имао сличан израз лица који ми имамо кад шалтајући канале налетимо на председника који нам на табли објашњава раст БДП-а.
Деда Миле вади новчаник да плати, пита га газда пекаре, пријатељу, јел можеш још једну тепсију ево сад изашла из фуруне. Одговор је био потврдан. Након што је деда Миле омлатио и седму тепсију бурека тражио је да плати, а овај му је рекао да све то кућа части, након чега је хитно звао локалног фотографа и овековечио овај важан тренутак за његов мали угоститељски објекат.
Деда Миле међутим није био дебео, већ висок и крупан човек. Негде почетком мрачних деведесетих, често сам након испитних рокова одлазио у село свог порекла. Водио сам неколико разговора са деда Милетом, који је тада зашао у осму деценију. Био је јако узнемирен ратовима у Хрватској и Босни, а код нас су га посебно нервирали новокомпоновани богаташи, јер је са својом природном интелигенцијом разумео да се новац бесомучно краде од народа, мада ја данас мислим да су ликови који су нервирали деда Милета, били бедни аматери за ове који нас данас пљачкају.
Прошле недеље, кроз центар Сокобање на петнаестак минута колима од куће у којој је некад живео деда Миле, прошетао се Стивен Сигал. За разлику од деда Милета некад, Стивен Сигал је дебео. Истина аутор овог текста нема права да даје овакве епитете, али је то неопходно за компарацију два човека о којима пишем.
Деда Миле и Сигал су потпуно различити типови. Сигал није никада поседовао стварну физичку снагу, те за разлику од деда Милета који је своју снагу добио од бога или природе, Сигалу су снагу само виртуелно поклонили режисери холивудских акционих филмова. Деда Миле је своју стварну снагу користио да би у забаченом руралном крају Србије некако преживео са својом породицом. Сигал је своју виртуелну снагу користио да би зарадио милионе. И то је уреду. Јер, свако треба да ради свој посао, неког живот баци у Холивуд, неког у вукојебину, то је тако.
Али највећа разлика између деда Милета и Сигала је у нечем другом. Кад деда Милету није ишло, кад наиђе сушна година, кад златица уништи кромпир, а прасећа куга направи помор у обору, он није пожелео ништа туђе, трпео је, сналазио се, некад био гладан…
На крају је остао сам и у 92-гој години живота, окончао је свој живот обесивши се о орах у свом дворишту. Кажу старачка депресија. Била му је пуна она ствар ликова који желе нешто туђе, кажем ја… Од медијске промоције, добио је пет редова у црној хроници „старац се обесио у селу…“.
За разлику од деда Милета, кад Сигалу не иде, јер је оматорио, офуцао се и угоијо, он се накачи на туђу државну касу, праћен камерама свих режимских медија. Дође да подржава председника који га плаћа кршећи сва своја уставна овлашћења, а одртавели подгојени глумац нема проблем да узима туђи новац.
Да је деда Миле двадесетак година млађи, те да је имао прилике да га сретне у Сокобањи, разбуцо би га ко оних седам тепсија бурека што их је ономад потаманио у Књажевцу… Јер деда Миле није волео кад неко узима његов муком стечен новац.
И то би био хаппy енд. Јер белосветски дрипци баш то заслужују.
За деда Милета међутим нема хаппy енда, а нема га изгледа ни за Србију…
Братислав Браца Марковић
