На потписивању дресова у Мексику, међу клинцима и навијачима, један мали дечак је стајао са мајицом у руци. Не дресом – јер га нема. Донео је оно што има и што му значи, да му се потпишу играчи које воли.
И ту долазимо до Ивана Морена. Погледао га, видео срећног дечака, и – позвао жену. Рекао јој да купи дрес. За тог дечака. Да цео тим опет потпише, овај пут на дрес који ће дечаку остати за цео живот. Да га ЈОШ ВИШЕ усрећи!
То је то. Толико једноставно, а толико велико.
Замисли тог клинца кад стигне кући. Каква ће то прича бити. Каква успомена. А све то – јер је један човек одлучио да буде човек.
С друге стране, пречесто гледамо играче који окрећу главу. Који не застану ни секунд. Као да забораве ко их је довео ту где јесу. И није ствар у потпису, у слици, у дресу… ствар је у гесту. У поштовању. У малим стварима које неком значе све.
Зато – свака част, Морено. Показао си да срце не кошта ништа, а вреди много. И да права величина играча не зависи од минуте на терену, него од онога што носиш ван њега.
Овако би требало да изгледа сваки спортиста!
Инстаграм страница/куцамнавратаасова
