Ово је прича о истрајности, храбрости и љубави према образовању и заједници  кроз разговор са Добрилом Витошевић, директорком гимназије у Ораховцу. Са више од три деценије рада у просвети, Витошевић је постала симбол преданости свом позиву и заједници, наводи овај медиј. Као професорка српског језика и књижевности, а данас директорка гимназије, она је сведок многих промена у животима својих ученика и овог града.

На самом почетку, Добрила се осврће на своју богату каријеру.

„Радим од 1987, тако да је то већ 37 година радног стажа. Различите генерације, различити услови живота, различите потребе, али могу рећи да су нам деца супер. Одушевљена сам њима, мада би, по мом савету, могла да коригују многе ствари, а да ли ћемо успети у томе или не, видећемо“, каже Витошевић.

Говорећи о некадашњем Ораховцу, с топлином описује прошле дане.

„Раније је било лепо, данас је тужно. Слобода, песма, виногради, деца иду срећна у школу, без пратње родитеља, без икакве стрепње да ће се нешто некоме десити. Опуштено, смирено, релаксирано… Све је то било здраво, одмерено, лепо“, додаје Добрила Витошевић.

Данас, како каже, ситуација је знатно другачија.

„Живе ограничено. Колико спољним светом и спољним невидљивим границама, тако и унутрашњим страхом који се повремено појављује. Иначе, деца су храбра и због тога сам поносна. Али не желим да буду храбра и луда, него храбра зато што су спутали лудо храбре у себи“, истиче.

Поред изазова с којима се суочавају млади, Витошевић указује и на промене у свакодневном животу одраслих.

„Многе су породице раздвојене, многе су породице на пола пута одласка и доласка или останка. Многе породице крију у себи бол, која је огромна, због општег стања у читавом граду.“

Ипак, вера у боље сутра опстаје: „Наравно, Бог. Али Бог даје наду и осећај да ће се нешто превазићи, да долазе нова и боља времена“, рекла је.

Витошевић је задовољна здравственим услугама које се пружају у Ораховцу.

Долазак туриста и верника у Ораховац и Велику Хочу пружа нам додатну снагу, каже.

„Дуги низ година, од ’99. па, ја мислим, до 2008, били смо много усамљени, препуштени сами себи, потпуно. Небо, земља, и то је то. И ми у тој средини која нас и одозго и одоздо притиска, али и ослобађа. Али, с друге стране, долазак нових људи чини да се и ми променимо, да смо другачији, да осећамо, да их питамо да ли смо нормални. Јер та комуникација чини да нас уверава да није узалуд и да нисмо сами“.

Витошевић с оптимизмом гледа на будућност. Нада се отварању нових радних места и доласку нових ђака у школи у Ораховцу.

Текст и видео: Радио Гораждевац/Коссев.инфо