Разишао се дим након 15. марта. Огољена стварност. Нема више маски, ни завеса. Сада јавност гледа у то што штрчи, суочена према хладним чињеницама.

Власт је потпуно гола пред јавности. Или боље рећи режим.

Ипак, можда је картел најадекватнији термин. Да. Картел.

Јер, то што се види на страни државне силе након 15. марта је класичан картел. И врло сликовито: у центру свега је Дон ћАци. Као гарант поделе плена, хијерархијске поделе моћи и акумулације страха. Капиларно распоређени по свим државним и друштвеним слојевима, војници картела (тзв. Лојалисти – заклети на верност Дон ћАцију, пред распетим Христом и у крви) имали су обавезу да буду у првом кругу око Катедрале: директори јавних предузећа, чланови управних одбора, радници са шалтера, власници кафића, кафана, дискотека, запослени у општинским и градским управама, одборници, заменици председника општина, регистровани криминалци и судски потврђене убице, сарадници нарко дилера, рођаци робијаша, али и вође делова картела. Са њима, руку под руку стоје припадници жандармерије и полицијских управа. Полицајци са дугим цевима у оклопу стоје заједно са насилницима који носе бејзбол палице, чекиће, пајсере, каменице, ножеве и цигле. Да нисам знао да су те слике из Србије, из Пионирског парка, помислио бих да је у питању Колумбија или Мексико.

Спрегнута законска и противзаконска сила. У циљу заштите личних интереса узурпатора наше државе, нашег времена и наших живота. И на тој слици да застанем: полицајац са обуком и завршеном школом и обавезом да штити закон (више се не обучавају да штите народ) има бар 2 до 3 пута мања примања него подгојени припадник картела који у руци држи чекић. Али, обојица стоје иза трактора и штите самопроглашену војну зону у сред главног града. У очима бес, у жилама им ври, а у ноздрвама миришу пуцњаву, батинање и крв.

Окренути ка народу очекујући наредбу да нападну студенте, ветеране са Кошара, ветеране 63. падобранске, ветеране 72. специјалне бригаде, пољопривреднике, читаве породице које су изашле на улице са децом, чак са децом у колицима или носиљкама, па чак и старије људе који сатима стоје на улици користећи се штапом, који са својим унуцима траже достојанство, правду и одговорност.

Шта ли мисли полицајац док стоји заједно са криминалцима? Његова жена и синови су заједно са студентима, протестују. Његови синови протестују и у његово име, тражећи да се бори против криминала, за њихову сигурну и уређену будућност, а не да буде заштитиник криминала.

Криминалац нема никога познатог са оне стране, испред трактора. Студенте не познаје, он не познаје породице са Таша или Калемегдана, које поподне или викендом шетају, у војску није ишао да би знао шта су то ветерани и жртве које су поднели. Кримос је Косово видео само као мапу на мајици коју му је Дон ћАци одштампао и поделио, док су ветерани бранили то Косово, били рањавани и вратили се са дубоким ожиљцима, без својих погинулих другова. Ветерани, посвећени традицији, слободи и народној правди, дошли су да заштите младост и лепоту ове Србије. Њену будућност. Тај ред иза трактора је био спреман да окрвави ту будућност.

Дан после из свега штрчи опустошени трактор, разбијене кабине и пробушених гума, без свог власника. Као једна злослутна слика Србије која може да нам се деси: опустошених градова, разбијених институција, пробушених снова и надања, без своје младости. Ту ни политике, ни идеја нема. Искључиво борба за место у хијерархији картела.

Огољено је све Дан после. И види се као на длану: младост је власник будућности.

Како вам, побогу, то није јасно?

Студенти су показали да раде управо у складу са својим уверењима. Месецима су овом напаћеном народу и израњаваној земљи видали ране, оживљавали опустеле душе, делили љубав и слогу, ширили солидарност. И када је дошло, до сада, највеће искушење – како ће студенти реаговати када је картел у 19:10 угасио улично осветљење, наредио носиоцима пајсера да нападну исхабане тракторе, одлучио да пуца на студенте, мајке, очеве и децу електро-магнетно-звучним оружјем, бацио топовске ударе на народ, кренуо у батинање на издвојене појединце, полетео да баца цигле са кровова зграда на окупљене професоре универзитета?

Студенти нису хтели да буду још један ован на брвну. Прекинули су ту смртоносну игру, јер они су дошли у центар свог града да поделе наду и ллубав. Нису хтели да грађане повуку са собом на минско поље. Само су рекли: „Доста је било! Нећемо дозволити да ико страда. То није начин да се изборимо за наше захтеве.“

На брвну насиља остао је само један ован да сутрадан убеђује полицију да су момци са чекићима угледни грађани – интелектуалци и да Србија нема никакво електро-магнетно-звучно оружје. На седници скупштинског Одбора за привреду, регионални развој, трговину, туризам и енергетику 2022/2023. године, питао сам министра Момировића – „Какве сте ово дозволе спремили за увоз справа и алата за мучење?“ Одговор тада нисам добио, али га сада јасно сви видимо.

Дан после опозиција је схватила да је враг однео шалу. Нема адекватно артикулисане политичке понуде за оволику народну енергију и за вредности које су грађанима даривали студенти. Нема адекватног одговора на репресију режима, нити јасног плана за било који циљ. О роковима да не говорим. Слабости данашње опозиције су бројне. Најважнији и најочигледнији је оптерећеност личним односима. Оптерећеност личностима и преимућству политичког опозиционог лидерства. Вербалног заклињања и оптуживања власти не недостаје.

Али драматично фали посвећеност циљевима и спремност да се покаже другачији капацитет.  Српском друштву је потребна промена. Опозицији су потребне победе. Грађанима је потребна и промена и победа. Да би се то десило – прво опозиција треба да се промени. Опозиција треба да уведе нове праксе: одговорност према функцијама и преузетим обавезама, одговорност према сарадницима и партнерима, одговорност за изговорену реч; јавна расправа на горуће теме, кроз округле столове, панеле, пленумске облике или скупове пропорционално заступљених страначких представника – ако картел власти не може, не уме и неће – нека опозиција покаже како изгледа озбиљна, одговорна и аргументована расправа; ефикасност у деловању, јасно дефинисани реални, разумљиви и оствариви циљеви, краткорочни и дугорочни; јасна, искрена и потпуна комуникација, како међу странкама или унутар самих странака, тако и према свим јавностима. Све је ово важно да би народ пожелео да опозицији да поверење и пружи неопходну подршку.

Грађани, својим изјавама и поступцима дословце говоре и прижељкују да се појави неко ко ће да покаже својим примером да уме и хоће да ради другачије, онако како то ред, закон, добро васпитање и знање налажу, да тиме створи политичку алтернативу, да покаже умешност да артикулише врло јасан народни бунт, врло јасно изражену народну вољу.

Пуко сабирање, сакупљање, умножавање на конференцијама за штампу и на фотографијама на X, фејсбук и инстаграм профилима нема ефекта. Сада се тражи квалитет, одлучност, спремност на слогу и солидарност. Баш онако како студенти врло успешно функционишу и успевају да дотакну и разум и срце свакога од нас – посвећеност циљу, а не својим биографијама или личним акцијама и амбицијама.

Не треба нам нужно лидер опозиције – нека буде јавно изабран портпарол опозиције. Нека портпарол опозиције комуницира са јавностима.  Да ли је опозиција спремна на то? Да ли је спремна да озбиљно јавно расправља о усвајању плана промена? Или на крају, да ли је спремна да заједно са грађанима изабере из редова опозиције, студената и независних личности ко ће бити кандидати за посланике на следећим изборима, а да у пуном капацитету стане иза такве листе? И да ли ће опозиција и тада да гризе и ради као да је свакоме од њих појединачно дат мандат да буде премијер?

Ако се залажемо за то да све буде јавно, искрено, ако се залажемо да нас представљају најбољи, они са највише народног поверења, покажимо то и на делу. Тако ће опозиција отворити нову страницу политичке историје, не само у Србији, већ и у европским и светским размерама. Промена система који је промена за све нас, за нашу будућност, за наше наследнике, за стварање успешне модерне српске државе. Јер, ако овако урадимо показаћемо да верујемо у оно што говоримо. То ће бити држава и Микија Алексића, и Радомира Лазовића, и Драгана Ђиласа, и Здравка Поноша, и Милоша Парандиловића, и Александра Јовановића, и Павла Грбовића, и Небојше Зеленовића, и Срђана Миливојевића, али и Милоша Јовановића, Бориса Тадића, Зорана Живковића, и наравно Иве Којић, Јелене Станковић, Синише Цветића, Др Вање Бајовић, Давуда Делимеђца и свих других студената, професора, грађана.

Оно што имамо то треба једни другима несебично да дамо. Своје време, искуство, организацију, знање, углед, свако оно шта има… Јер скидање са грбаче огољеног зла је дужност ове генерације политичара.  Ако то не урадимо, бићемо криви ми, ми који нисмо веровали у онога до нас, ако се види да нисмо веровали једни у друге.

Или једноставно немамо тај капацитет.

Морамо показати да умемо да се променимо, јер ако желимо да будемо народни представници, онда треба да радимо за интерес народа, а не за било чији или било који други интерес.

Треба нам воља и знање за промене. Дан после указује на то.

Миодраг Гавриловић