Које је боје српска револуција?

Ово питање не постављају само хроничари теорија завера, нити незалечени параноидни типови личности који дефилију кроз алтернативне медије убеђујући лаковерне како једино они знаје све тајне света. Председник републике је најавио књигу у којој је НАРАВНО он главни јунак, у којој НАРАВНО он побеђује и у којој НАРАВНО само он може и успева у томе да спречи обојену револуцију у Србији.

Како политички далтонисти уопште могу да препознају обојену револуцију? Како они који свет посматрају кроз црно-бели контраст, код којих нема али, већ или-или, како они могу да детектују да неки страни центри моћи боје српску будућност својим бојама?

ФОТО: Принтскрин РТС

Наравно да не могу, наравно да им не треба веровати, наравно да скрећу пажњу се себе и сопствене одговорности. Наравно да манипулишу, да лажу, да муљају, да негирају или пребацују одговорност, да муте слику стварности преко малих екрана који им служе као прскалице за распрскавање мржње, страха и параноје.

Видљива је њихова фрустрација од губитка власти. Последње развлашћивање у њима кроз сећања буди бес и страх, а таква комбинација је погонско гориво за бројне полуумне идолопоклонике да и даље верују свом Вођи, да и даље верују да је могуће одржати га на власти супротно жељи већине, супротно времену, супротно логици и правди. Бес и страх. Бесни су када су у чопору, онда глуме храброст, одважност и лојалност на коју их позива бесни и уплашени вођа. А када су сами, нису спремили оно чувено „пуцајте, ја и даље држим час“ или оно страдално српско „само ти ради свој посао“. Не, њихова последња одбрана стаје само у три речи-И ЈА САМ ПРОТИВ!

Богатић је показао и предсказао Бакићеву тезу како ће изгледати, не јурњава, већ како ће изгледати стизање оних напредњака који ће бити остављени на милост и немилост. Црвени бандити су се извукли, жртвовали су не само свог вођу, већ и своје идеале, партију, вредности, ма све само да је глава на раменима, храна у цревима и уштеђевина на рачунима. Могу да буду и европејци и радикали и напредњаци, могу бити и у забораву, само да им се не дира у оно што им је најсветије-плен. Ионако су они који су чинили највеће злочине били већ добрано мртви када је умрла и њихова држава и идеологија, ови потоњи негде су одлазили мирно и тиме куповали лични мир, а негде су били потребни новопобедницима па су своју употребљивост такође наплатити. Жути бандити су се вешто пресвукли, преумили, предресирали. Цену им је одредио ОН, задатке његови спин-мајстори, ионако они нису радили ни за партију, ни за идеју, већ за сопствено богатство. Њих и не разликују много од њихових наследника, третирају их као главне кривце за рађање мутанта који ће разорити Србију. 

Напредњачки бандити се не могу извући. Њихови злличини су на нивоу баша и субаша. Капиларни злочини које су правили не могу проћи некажњено. То ниједна погодба не може да им пружи. Они су тако водили свој живот, да им после политике нико „такав живот“ више не може и не сме продужити. Примера је много, и превише да би било ко могао да тражи помиловање, ни усмено, ни писмено.

Што се обојене револуције тиче, она има само једну боју- боју боље будућности у којој неће бити наметања, већ надметања. Нико неће моћи да намеће било каква решења, ако се прво договоримо да Вучић мора бити уклоњен.

Прво да се договоримо око глагола. Он не сме да оде, он МОРА БИТИ ОТЕРАН! После његовог детронизирања, морамо направити списак заједничких именитеља које морамо спровести у првој години власти. Ти именитељи биће темељи будуће, ТРЕЋЕ републике у којој ће се решења о питањима од националног значаја доносити или консензуално или поштовањем изборних правила где се регуларним путем долази до већине. Дакле, нема наметања, већ надметања. Па нека победи бољи. 

А да бисмо да бољег дошли СВАКО, али СВАКО мора имати прилику да предложи свој план и програм грађанима, СВАКО, али СВАКО мора да има простор да политички делује и СВАКО, али СВАКО мора да поштује стриктно задата правила. 

Др Александар Дикић

Да бисмо до тог стадијума дошли морају да прораде, не само правосудне институције, већ СВЕ институције, а једна од њих су и медији. Када се поставе изборна правила, онда и само онда су могући избори. Јер народ мора да бира, а не да аминује опције које је неко други оптирао. Било да се ради у страним центрима моћи, финансијским картелима или партијским комбинацијама. Избори нису само избоирни дан, нису само изборна кампања, нису само чување кутија, нису само пребројавање гласова, нису само признање резултата и честитање противнику. Јесу и све то, али избори свакако јесу и стање медије пре и после изборне кампање, доступност медија пре и после изборне кампање, дух који у народу шире медији пре и после изборне кампање. Све се то може регулисати друштвеним договором после развлашћивања Вучића. То ће бити чврсти темељи ТРЕЋЕ републике. Ако их не ударимо, онда већ на почетку градимо на песку. 

Онда немамо право да се чудимо зашто нам се све срушило на главу. Да нам се не би срушило на главу, исту ту главу хајмо да употребимо на прави начин. 

др Александар Дикић