У политици, а и у животу генерално, треба се клонити коначних и резолутних појмова и речи. Никад, заувек, вечно-човек је до сада требало да схвати да не може да контролише време, ни догађаје које му време доноси.

Само незрели народи мисле, живе и говоре у пољу екстрема. Ми кад волимо то радимо до нивоа религијског обожавања, а када мрзимо наш предмет мржње претварамо у опсесију. Трпимо деценијама, а желимо промене преко ноћи. Разграђујемо државу систематски, а хоћемо да систем функционише.

Србија је у дубокој кризи, она је не само дубока, већ је у терминалној фази и обухвата све аспекте друштва. Наш одговор на ту кризу јесте излазак из куће (што је први корак масовног бунта) и преплављивање улица градова, општина и насељених места у Србији (што је међукорак ка решењу). Нисмо ушли у институције јер у њих немамо поверења, нисмо ушли у странке, јер их сматрамо делом система који не функционише, изашли смо на улице јер је ту место ресетовања заједнице. Улица је као дневна соба, место састајања, место дебате, место где породица проводи квалитетно време, где се учвршћује изнова и изнова.

Протест 15. марта био је један од најмасовнијих скупова у историји Србије. Бројност је битна карактеристика једног протеста, али његова прекобројност је овог пута поставила питање легитимитета актуелног режима.

Зашто?

Нико, али нико, није способан да мотивише, организује и окупи оволики број људи. Није способна држава, ма какве ресурсе има на располагању. Није способна странка на власти, ма колики механизам принуде применила. Није способна опозиција, ма колико пута се уједињавала и тражила нову шансу. Није способна црква, нису способни спортисти, ни Чола, ни Брена, ни Брега…

Нико!

После предлога о саветодавном референдуму, управо је одржан обавезујући референдум. Резултати су јасни, логични, очекивани. Већина у Србији не жели да се њоме влада на досадашњи начин, већина у Србији не жели да њоме владају они који то чине протеклих тринаест година. Вучић после ових цикличних тектонских потреса у великим градовима може да остане на позицији на којој је, напредњаци са својом све лабавијом коалицијом могу да остану на власти, али не могу да владају. Они могу грозничаво да стежу волан и да по цену живота не устају са седишта возача, али они више не управљају возилом, они више нису „ин цхарге“.

ФОТО: Инстаграм

Србија полако остаје без сигурносних кочница. Возило неконтролисаном брзином јури ка зиду. Питање легитимитета јесте решено на несистемски начин, али за једну страну то питање се више и не поставља. Парадоксално је то да је институцијама стално била пружана рука, нуђена шанса, али месеци су пролазили, систем је нудио само системске преваре, а не и адекватне одговоре на постављене захтеве.

Србија више није у пат позицији. Партија се полако наставља, само је побуњена страна у незадрживој офанзиви. Српски контраши, за разлику од оних из Никарагве, борбу против револуције воде само под шатром и на колегијумима. Одсечени од стварности, хипнотисани богатством које су нелегално стекли, навикнути на живот који нису заслужили они нису свесни да следи свођење биланса и наплата рачуна.

У току је процес емергенције протеста-спонтаног појављивања вишег ступња од претходног. Следи његова политичка кристализација. Ово више није студентски, није грађански, ово је национални бунт. Ово је прављење нове републике.

Учинимо све да порођај протекне уредно, јер би услед побачаја освета била немилосрдна и брутална.

Др Александар Дикић