Б. (име и презиме познати аутору текста) је паметна, скромна и вредна девојка из Дероња. Цео живот провела је у прелепом војвођанском селу, уз своје родитеље, на својој земљи, верујући да ће чинећи другима добро, добро се и њој вратити. У Дероњама (не у Дероњу) живе и Срби и Роми, и староседеоци и дођоши, и земљорадници и тамбураши, и богати и сироти. Лепота различитости научила је Б. да људе никада не дели, јер људи су или људи или нељуди. Не дели људе на добре и лоше, јер искуство нас учи да се добри људи могу прозлити у зла времена, а лоши понекад изненаде па покажу и ону добро страну себе. Живот је често изнад добра и зла, зато Б. не суди, да јој не би било суђено.
Ипак, ова бесудна земља осудила је Б. на пут којим се теже иде. Због тога што држи до својих принципа, што не продаје веру за вечеру, зато што је човек са свим атрибутима која та одредница подразумева, време безвредице, време зла, време зле власти Б. је као дипломирану наставницу биологије оставило без посла, без прихода, без перспективе. Да, члан је опозиционе странке, од које док је иста била на власти није добила ништа, само је губила-своје време, новце, чак и пријатеље. Политиком се бавила из идеала, због вредности које је стекла и развијала кућним васпитањем. Када су напредњаци дошли на власт немо је посматрала како јој дојучерашњи саборци окрећу леђа, неке комшије прелазе улицу да би избегли сусретање. Локални шерифи обасипали су је понудама да промени страну, да се придружи победницима, да једино тако може добити посао у струци, оно што је одувек желела-пуну учионицу бистрооких Дероњчанчића који помно слушају њену беседу о ћелијском зиду и осмози.

Док су други хрлили у загрљај нове власти, задржавали или добијали позиције у општини, по школама, јавним предузећима, Б. је чекала, веровала и чекала да олуја прође. Духовну храну добијала је од својих укућана, а природну од своје окућнице. И тако више од десет година. Људи су падали, посустајали, мењали се, неки у звери, неки у пацове. Та деценија зла ју је утврдила у уверење да људи могу да се испишу из своје врсте, и да то нема везе са добрим и са злим, већ са путем који изабереш. И данас Биљана верује и чека.
Њу не смемо је заборавити!
Изабела Шерић је била једна од најмлађих председница општина у Војводини. Ту функцију је обављала само пар година, довољно да промени и свој и живот свих Оџачана. Вероватно са непуних тридесет година није ни схватала у какву џунглу улази, али је сваки обрачун са противницима добијала спретно, ефектно, са довољном дозом шарма да би локална скупштина изгледала као сценографија за драму лепотица и звери. Оџаци су „тешка“ општина. Тамо су владали комунисти, па социјалисти, а онда радикали. Када је била „јогурт револуција“ главни актери били су из овог дела равнице. У години расплета када су социјалисти падали, свуда су пали, само у Оџацима не. Од 120 места у покрајинској скупштини ДОС је освојио 118, два „црвена“ места заузели су Оџачани. Последња „недемократска“ општина у Војводини били су Оџаци, власт је „уподобљена“ тек 2010.године, јер су до тада радикали суверено побеђивали и на директним и на посредним изборима.

Таква општина „запала“ је Изабели, њој, жени међу суровим Личанима у Бачком Грачацу и Брестовцу, неповерљивим Врањанцима у Каравукову, амбициозним Црногорцима у Раткову и србијанским инаџијама у Српском Милетићу. Имена ових села данас можете чути само у рубрикама „веровали или не“, јер у њима Вучић добија севернокорејске проценте. Ах, да. Изабела је и Мађарица! Замислите и то. Тамо где Милетић није Светозар, већ је Милетић Српски! Тамо где су етнички чиста места дислоцирана из Крајине у Војводину. Тамо где вам треба преводилац, осим ако Зону Замфирову гледате без титла.
Знала је Изабела да власт не траје вечно, не траје дуго, она увек траје недовољно. Када више није била на челу општине почела су „вунена времена“. Била је на ветрометини, на брисаном простору, на ничијој земљи. Остављена од свих. Сви њени најближи сарадници су или безбедно атерирали у наручје напредњака, где су их чекале нове позиције и обезбеђене синекуре, неки су поцепали матичну странку и почели да глуме опозицију, а неки су прокопали мишју рупу и ускладили свој хромозомски и број и садржај са новим животним стаништем. Она је остала своја, на истој страни, у истој организацији, са истим идејама, уверењима и вредностима са којима се попела и сишла са „трона“. Њу висина положаја није променила. Њено окружење јесте. Напредњаци су је оставили без посла, прво њу, па њеног мужа и то док је чекала друго дете. Могла је и она да прелети, била би прави капиталац за сваког напредњачког гаулајтера који би се иза ње задовољно смешио на конференцији за штампу на којој она потписује СНС приступницу и пљује по „жутом олошу“. Могла је да се придружи својим Мађарима у СВМ, привеску свакој власти и да то постане њена „сигурна кућа“. Могла је да формира неку НВО која би се бавила заштитом жена или инклузијом мађарске мањине. Могла је да формира ГГ или покрет који би отимао гласове ДС-у, што је некада било довољно да те и медији и судови пусте на миру. Могла је, али није. Остала је иста и чиста.
Њу не смемо заборавити!

Нису све приче биле са поучним крајем. Неке су имале и трагичан. М.је био запослен у Спортско-пословном центру у Оџацима. Као један од најстаријих радника био је укључен у организацију Новогодишњег турнира у малом фудбалу, он и неколико његових колега. Сваке године ова манифестација била је разлог окупљања на познатом месту и у познато време за стотине Оџачана који су долазили да уживају у маестралним потезима локалних чаробњака. Никада нико није ни помислио да иста може бити злоупотребљена у политичке сврхе. Нико никада није кидисао на власт као напредњаци. Време прелетања у Оџацима почело је променом власти у Београду. Жути пацови почели су на време да купују нове дресове, не да се продају, већ да се нуде новом газди. Један од њих био је и директор Спортско-пословног центра који је све и положај и посао и привилегије добио од „жутих“. Желео је не да то потраје, желео је више, много, много више. А људи са таквим апетитом лако се претварају у канибале.
Оптужио је своје раднике да су покрали наградни фонд турнира, поделио им моменталне отказе и себе прогласио локалним Елиот Несом који се бори против корупције, попут захукталог газде у Београду. Надао се да његова „жртва“ неће остати не примећена, не без разлога јер је већ имао склопљен дил да пред локалне изборе фабрикује поменуту аферу, а после избора очекује га адекватна награда. Тако је и било. Ко још размишља о жртвама када је јуриш на вишу класу у току. Док се бирократија покренула, док су судови реаговали, док су се синдикати организовали и предузели нешто власт се променила и у Оџацима. Директор је добио задовољење, а жртве су добиле дијагнозе. Међу њима и несрећни М. Прва опомена био је оштри, пробадајући бол у средогруђу. Држао сам га за руку док смо јурили санитетом да му се хитно уграде стентови на коронаркама. Друга опомена била је невероватна жеђ која га је мучила дању и често буђење ноћу због све учесталијег мокрења. Дијабетес је тихи убица, нашао је нову жртву. Неће проћи дуго а слабост која је захватила руку и ногу била је последица одбијене жалбе Вишег суда који је упорно тројицу радника држао „на леду“, осрамоћене, без после, без прихода. Последице није трпео само М., већ и његова породица која се временом распала. Развео се, деца су отиушла, а он је остао сам, болестан и без прихода. Правду није дочекао. Умро је без наде да свет може бити праведан према малом човеку, умро је са сазнањем да је човек човеку нечовек.

М.не смемо заборавити.
Да, хуља се љуља. Урушава се његов злочиначки систем чији је творац и на чијем је врху. Није питање само да ли ћемо их јурити на улици. Улица никада није доносила правду и Србија не сме дозволити хаос и анархију, без обзира на све. Не смеју нам приоритет бити ни напредне главешине, ни регионални гаулајтери, ни локални шерифи.
Не смемо заборавити жртве.
Ова три примера само су кап у мртвом напредњачком мору у које се Србија претворила последњих тринаест година. Бела књига њихових жртава биће њихово завештање. И по томе ће Вучић ући у историјске читанке. Та његова опсесија биће остварена. Нека не брине. Ништа неће бити изостављено. Али, ни заборављено.
Др Александар Дикић