Још од деведесетих, политичке странке у Србији се деле на проевропске и националне. Оне проевропске су акценат своје политике ставиле на придруживање Европској унији, док су националне акценат ставиле на очување територијалног интегритета. Временом, неке националне странке су фокус своје политике окретале ка Европској унији. Социјалисти су то учинили 2008. године уласком у Тадићеву владу, док су напредњаци то урадили 2012. године, ушавши у Дачићеву владу, која је у својим првим месецима распустила српске институције на северу Косова. И поред промене приоритета поменутих странака, њихова опозиција је себе још увек називала проевропском опозицијом, истичући да је њихова приврженост европском путу Србије искренија.
У годинама које су иза нас, проевропске странке су инсистирале на томе да су интервенције Европске уније на нашем простору засноване на емпатији која постоји према српском народу и жељи да што пре прихвати европске стандарде и демократизацију друштва како би живео боље. Из те перспективе, немогуће је објаснити изјаве европских званичника да је актуелна власт у Србији посвећена спровођењу реформи у области владавине права и демократије. Овакве изјаве су у директној супротности са стањем ствари и јасно указују да европске званичнике не занима ни владавина права ни демократија, већ пука подршка напредњачком режиму. Разлог овакве подршке је одлична сарадња актуелне Владе Републике Србије и европских институција, пре свега на марљивом грађењу државности независног Косова, али и убеђивању грађана Србије да прихвате копање литијума. Другим речима, проевропска опозиција подржава Европску унију, која подржава напредњачки режим, који ради на сатанизацији и уништењу проевропске опозиције.
У околностима где напредњачки режим има снажну подршку Европске уније, опозиција је изгубила право да себе назива проевропском јер у датим околностима проевропска може бити само власт. Уместо да то признају и званичници проевропских странака у Србији и промене свој приступ политици, они се постављају као чувари пламена исконских идеја Европске уније и критикују њене званичнике због издаје поменутих идеја. Наравно, није лако признати да је политика проевропских странака, која се заснивала на перцепцији добронамерности Европске уније, све ових ових година била погрешна. Такво признање би захтевало и преузимање политичке одговорности лидера, које би подразумевало и оставке за које нико од проевропских лидера у Србији није спреман. Из поменутих разлога, проевропске странке ће наставити са истом политиком која никада неће озбиљно угрозити напредњачки режим. Са те стране, они су савршена опозиција која никада неће доћи на власт.
Постоји још један разлог зашто проевропска опозиција не може да промени свој приступ политици. Ми у Србији имамо два јасно дефинисана сета медија, режимске и оне прозападне. И пошто опозиција своју поруку не може да кандидује преко режимских медија, остају јој само они прозападни који имају веома прецизна правила. Политичари на прозападним медијима могу да критикују режим, али га не смеју критиковати за оно најгоре што ради, а то је угрожавање територијалног интегритета државе. Од њих се очекује да подржавају западни приступ решавању косовске кризе, који је веома непопуларан међу грађанима Србије и наравно безалтернативну подршку европским интеграцијама. Ради се о ставовима који су већинској Србији неприхватљиви, што поменутим странкама онемогућава долазак на власт, али им велико присуство на прозападним медијима гарантује парламентарни статус.
Ударна игла борбе против напредњачког режима требало би да буде национална опозиција, која неупоредиво лакше може да таргетира напредњачке гласаче. Наравно, ако критикује режим, за њу нема простора на режимским медијима, док је због ставова према независности Косова и европским интеграцијама нема ни на прозападним медијима. Суочен са апсолутном медијском блокадом, већи део националне опозиције смањује своју критику режима, како би на маргинама режимских медија могао да се бори за парламентарни статус. Ова селективно смањена критика временом води до делимичне или потпуне колаборације са режимом и пада популарности. Када наредни пут прозападна опозиција не буде имала са ким да формира власт, уредници прозападних медија треба да се запитају у којој мери је то њихова кривица због терања националне опозиције на другу страну.
Драган Стојадиновић, политиколог
