Да ли је Српски покрет Двери био претеча онога што данас видимо и знамо као улични отпор актуелној власти? Да ли је то било „пумпање” пре времена? Да ли се и на примеру опозиционе борбе Двери показало да је за остваривање одређених идеја неопходна пуноћа времена и да не може брже и пре? Да ли би, упркос свим грешкама и поразима које су Двери направиле или доживеле, био грех заборавити и све оне доприносе ове готово једине аутентичке српске хришћанске, конзервативне и десне политичке опције у Срба у 21. веку? Овде ћемо потпуно занемарити први период Двери пре политике и све оно што је урађено када је реч о издаваштву, организацији трибина, култном „Машинцу четвртком”, духовним и националним академијама, саборима српске омладине, Светосавским школама и разним другим трибинама у дијаспори у више од 60 српских заједница на свим континентима, хуманитарним акцијама.

Породичним шетњама и свему другом због чега су Двери реално биле и остале прва и најактивнија модерна српска патриотска невладина организација, до сада непревазиђена по квалитету и обиму својих активности. Нећемо се враћати ни на политичке идеје које су Двери донеле на српску политичку сцену: министарство за породицу, враћање редовног служења војног рока, економски и еколошки патриотизам, укидање ријалитија, недеља као нерадни дан… Подсетићемо се хронолошким редом само периода политичких акција и шта су то све Двери „пумпале” у ових 13 година Вучићеве власти.

Након ђурђевданских избора на свим нивоима 2012. године Двери су покренуле уличне протесте против изборне крађе од стране бивше власти која је разним техничким махинацијама у Републичкој изборној комисији резултат Двери, највећег изненађења тих избора, спустила испод тадашњег цензуса од 5% иако су Двери тај цензус прешле већ у свом првом појављивању на изборима. Посебно је занимљиво да су двојица од актера ове изборне крађе који се између осталих одговорних помињу у кривичној пријави коју су Двери поднеле овим поводом били Горан Весић и Миладин Ковачевић, ударне песнице будуће СНС власти и свог изборног и другог криминала који су уследили након Вучићевог доласка на власт. Управо преузимајући од Двери ове протесте између два круга председничких избора СНС долази на власт, а да нова Вучићева власт никада није испитала шта се заиста догодило на тим изборима нити је ико одговарао за изборну крађу јер су на тај начин заштитили прелетаче у своје редове и мајсторе за нове изборне крађе.

Већ у првој години Дачић-Вучићеве власти, Двери 2013. устају против прихватања противуставног тзв. првог Бриселског споразума о предаји Косова и Метохије и организују вишедневне протесте у Београду. У следећих 10 година подржали смо, заједнички са другима или сами организовали бројне акције и протесте против издаје Косова и Метохије од стране актуелне власти, закључно са великим митингом против француско-немачког споразума у Београду из 2023.

Били смо део покретања и организације свих највећих протеста „Један од пет милиона” који су преко годину дана (2017-2018) одржавани у више од 100 градова Србије у којима су међу организаторима и говорницима увек били и представници Двери. Супротставили смо се лично Дијани Хркаловић и почецима Вучићевих мафијашко-батинашких фаланги још на локалним изборима у Лучанима крајем 2018. године. Иницирали смо покушај ослобођења РТС-а, опкољавање Председништва, блокаду улаза у Народну скупштину на дан кад су у сред изборног процеса мењани изборни закони (случај „Шта ће сако на Маријану Ристичевићу”), штрајк глађу 11 дана на степеницама Народне скупштине 2020…

Водили смо читаву кампању широм Србије против неселективног отварања наших граница и примања миграната, против продаје Телекома, против организације геј парада, против заједничких војних вежби са НАТО, против изборних крађа у организацији СНС… Организовали смо прве протесте против ТВ ПИНК, корона диктатуре и полицијског часа, РИО ТИНТА…

Поднели смо кривичне пријаве против Александра Вучића, Александра Вулина, Небојше Стефановића, тадашњег директора Полиције Владимира Ребића…, а лично сам одржао на десетине скупштинских конференција за медије на којима сам отворено говорио о корупцији у врху СНС-а, а које су потом 2020. године преточене у „Белу књигу о криминалу и корупцији у врху МУП-а Србије и СНС”.

У циљу рушења Вучићеве власти пробали смо најразличитије парламентарне и ванпарламентарне акције, ступали у разне форме савеза и коалиција у сврху укрупњавања читаве опозиције или уједињења деснице, што је проузроковало и погрешне потезе и губитак поверења дела чланства и бирача. Ма колико смо на време говорили о каквом режиму се ради, део људи једноставно није примећивао или схватао размере издаје и лоповлука садашње власти. Посебно на десној страни политичког спектра систематски су произвођени појединци и групе које су проналазиле оправдање за актуелну власт и већу претњу за српске националне интересе виделе у опозицији, док је у медијима блиским како власти тако и опозицији константна борбеност Двери намерно тумачена као насиље.

Бошко Обрадовић

Све те наше упорне покушаје да пробудимо и побунимо грађане против једне опасне и штетне власти на начин како су то успели студенти у блокади би сигурно данас било могуће сагледати из тог новог угла и као претече. Нити ко из Двери тражи похвалу за све то што смо урадили нити ће се тренутно наћи објективних аналитичара који ће било шта од овога јавно изрећи. Али, зарад историјске истине, свих оних многобројних сабораца који су уградили себе у 26 година Двери, као и због свих оних који су и даље остали верни духовно-политичкој идеји Двери – све ово треба да остане забележено. Сада се јасно види да кад нема Двери у Народној скупштини нема никаквих иницијатива и активности на десници, а тек их нема на улици где тренутни парламентарни актери лажне деснице никада и нису били присутни. Сигурно није случајно ни то да су Двери једина опција са деснице која отворено подржава студентски покрет за промену система јер у њему препознаје исту политичку идеју због које смо и ушли у политику. Као што није случајно што лажна десница не само да не подржава студенте већ ће им бити један од највећих противника, по задатку БИА или видећи у њима конкуренцију, свеједно.

Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери