У Србији се политички систем све више посматра кроз призму двокласног друштва, како је то сликовито формулисао Милан Миленковић у емисији Славија-Инфо: „Политичари и обични грађани.“ Док се грађанима сервирају приче о реформама и борби за јавно добро, политичка елита ужива у привилегијама које им омогућава систем осмишљен за тихо, али ефикасно извлачење новца.
Систем дотација – легално ухлебљење?
Политичке странке у Србији примају средства из буџета пропорционално броју освојених гласова и мандата. Према доступним подацима, просечна месечна дотација по посланику износила је 3.500 евра 2020. године. Данас, уз инфлацију и раст цена, сума је свакако порасла. Тако, странка са пет посланика у посланичкој групи добија најмање 25.000 евра, номинално намењених функционисању, ширењу мреже и јачању локалних одбора.
Међутим, реалност показује другачију слику. Локални одбори често немају подршку из централних структура, па сами сносе трошкове свог деловања, док се средства нагомилавају на врху. Поставља се питање: да ли су та средства заиста намењена за јавно добро, или је у питању савршен легални модел ухлебљења?
Опозиција – део проблема, а не решења?
Кључни проблем лежи у томе што и опозиционе странке, иако гласно критикују власт, користе исте финансијске привилегије. Њихова пасивност у спровођењу суштинских промена намеће озбиљну сумњу: да ли је опозиција заиста мотивисана да реформише систем који им осигурава стотине хиљада евра годишње?
На терену, активности опозиције ван Београда готово да не постоје. Локални одбори једва опстају, док централни органи уживају у стабилним буџетским приходима. Овакав модел не само да задржава статус qуо, већ указује на дубоко укорењени интерес опозиције да систем остане непромењен.
Да ли опозиција жели промене или привилегије?
Ако опозиционе партије нису вољне да реформишу систем који им осигурава лагодан живот, како онда могу бити искрени заступници интереса грађана? Уместо борбе за праведније друштво, делује да су и они пронашли своје место у коруптивном механизму који омогућава финансијско “преживљавање” без превеликих политичких ризика.
Да ли опозиција заиста жели промену, или је њена пасивност стратешки избор? Да ли су опозициони лидери свесно изабрали да буду део система који им гарантује удобан живот, уместо да се ухвате у коштац са суштинским реформама?
Крај статуса qуо – први корак ка правим променама
Смена власти није довољна – потребно је реформисати и опозицију. Без демонтаже централизације моћи и новца унутар странака, политички систем ће остати затворен круг привилегија у којем грађани трпе док политичке елите уживају.
Да би се ово променило, опозиција мора показати спремност на радикалне резове – почевши од сопствених редова. Све док то не учине, сваки њихов наступ остаје само перформанс који прикрива чињеницу да им тренутни систем доноси далеко више користи него штете. А грађани остају таоци система који се темељи на приватним интересима, а не на јавном добру.
Стефан Мегић, филолог, писац, колумниста, теоретичар поп културе и главни и одговорни уредник портала Глас Ћуприје.
