Одговор на питање постављено у наслову је: да. Али исти овај одговор могао би се дати на било које питање које подразумева прогнозу резултата борбе између добра и зла, јер та врста оптимизма својствена је сваком нормалном човеку – у супротном, зло би као такво било непобедиво.

Без таквог оптимизма и вере у победу, никада Давид не би п обедио Голијата. Међутим, свака победа воли припрему и, пре свега, мудар приступ. Тако је и Давид одбио да носи оклоп, а уместо гломазног оружја узео је само праћку и пет каменчића из потока. Мудро је закључио да не може бити физички снажнији од Голијата и да му оклоп не вреди ништа, као ни мач, већ да мора наметнути свој стил борбе као једину шансу да победи. Дакле, кренуо је са вером да може да победи, потом је реално сагледао своје слабости и снаге, као и слабости и снаге противника. На основу свега тога, сковао је мудар план, који је на крају довео до тога да „мали“ Давид победи „силног“ Голијата.

За победу над Вучићем и његовом мафијашком дружином, први предуслов је свакако вера да је такав исход уопште могућ. До скоро је вера у победу била веома мала – готово да није ни постојала – што је и била једна од главних снага режима. Просто, нико се није озбиљно ни залетао на њих с намером да их заиста победи. То је створило осећај апатије и огромне политичке апстиненције. Велики резултат студентских протеста је враћање вере да је победа могућа, што онда отвара простор да се народ пробуди из апатије.

Међутим, плашим се да сада почиње да преовладава неутемељена еуфорија и осећај да је довољно само изборити ванредне изборе и победа је ту. Такво стање, у које је део народа ушао, по много чему је горе од апатије – пре свега јер еуфорија спречава да се ствари сагледају рационално. Сходно томе, планирање борбе постаје траљаво, а по многима и непотребно јер се појављује синдром: „лако ћемо“.
Уз то, прављење идола од студената одмаже – пре свега самим студентима, а затим и укупној борби. То је доказ свеопште инфантилности, која нас је као народ и довела овде где се сада налазимо. Идол је некада био Тито, па потом Милошевић, а сада имамо два актуелна: с једне стране Вучић, с друге студенти. На тај начин младим људима је стављено огромно бреме на леђа, а системским сузбијањем сваког вида добронамерне критике (јер идоли не греше) ситуација им се додатно отежава.

Навешћу пример. Изборни процес је неупоредиво сложенији и захтевнији од организовања протестних скупова. Не постоји никаква шанса да неко ко није директно учествовао у изборном процесу има потребна знања о истом. Студенти у томе нису учествовали, и сходно томе не могу имати неопходна предзнања. То нас доводи до закључка да у свом ширем тиму саветника морају имати некога ко јесте учествовао на изборима и ко им помаже око конципирања ове нове фазе борбе у коју су ушли.

Е сад, моја сумња је да управо ти, јавности непознати људи, праве култ од студената и спречавају критичку дебату – с циљем задржавања позиције „специјалних“ и то „тајних“ саветника који, сходно свом искуству, све више усмеравају студентски протест у жељеном правцу. Даље, ти саветници могу имати упитне мотиве. Свакако, има и добронамерних, али не треба искључити ни да има убачених с намером да искористе студенте за нечији интерес. Спектар оних који могу имати интерес у тихом преузимању студентског протеста је велик – од Вучића, преко странаца, до амбициозних појединаца који планирају да их искористе за брзо политичко профилисање и позиционирање.

Примера ради, професор X са неког факултета (за овај текст нека то буде Правни факултет у Новом Саду) саветује студенте да критеријуме за студентску листу поставе тако да на њој нема студената нити било кога ко је био у власти до 2000. године, као и од 2012. до данас. Такође, не могу учествовати ни функционери актуелних опозиционих странака, али могу чланови тих странака.

Е сад, тај професор X је могао бити један од носилаца власти у периоду од 2000. до 2012. и сада може бити само члан једне опозиционе партије, без да има функцију. Тиме задовољава све постављене критеријуме, а пошто има огромно политичко искуство и контакте, пливаће у политичким водама много боље од осталих двестотинак професора, просветних радника, пољопривредника, спортиста и других које ће студенти поставити на листу. Ако уз њега постоји још десетак сличних, добија се група која би могла бити „подигнута“ да спроведе смену власти, а да се суштински – ништа не промени.

Ако сам вас заинтригирао, надам се да је сада јасно зашто нам је за победу над Вучићевом мафијом потребно много више од вере коју су пробудили студенти. Они су нам дали потребан, али не и довољан услов. Стога нам је потребан заједнички план како бисмо на крају, попут Давида, победили Голијата.

Нагласак стављам на речи заједнички, јер ако тога не буде, онда ћемо имати закулисну игру у којој ће студенти бити злоупотребљени, а народ изнова обманут.

Др инж. Мирослав Паровић, народни слободарски покрет