На каси једног великог трговинског ланца у Београду, старија госпођа вади из џепа једну кесу. Кеса је савијена и она је одвија, па из кесе вади стари кожни новчаник. Отвара новчаник дрхтавим прстима и вади неколико новчаница да плати рачун од нешто преко 2.500 динара. Ставља новчанице на касу и броји. Укупно 2.450 динара. Жена за касом каже да јој фали још 80 и нешто динара. Старија госпођа гледа у дисплеј на каси на коме пише цена, па гледа у жену која ради за касом и каже: „Молим Вас, да нисте случајно нешто погрешно откуцали? Молим Вас погледајте. Исте ствари сам купила пре 2 недеље и било је мање од 2.000 динара.“ Људи у реду су већ нервозни.

Жена за касом каже да нема грешке. Да је све како треба, што се рачуна тиче. Један човек из реда добацује: „Ајде баба, ако немаш довољно, врати нешто и купи оно што можеш да платиш. Шта купујеш када немаш пара?“ У том одговори господин у реду испред мене: „Како вас није срамота? Па зар не видите у каквом хаосу живимо. Сваки дан поскупљују цене, као да смо на такмичењу. Шта сте напали на јадну жену, може мајка да Вам буде?“, овај одговори: „Шта ти мени имаш да држиш предавање…“ и већ се направи сцена добацивањима, тензијом, препуцавањима.

Александар Вучић ФОТО: РТС Принтскрин

Старија жена моли касирку да провери рачун још једном. Овај што виче на бабу добија подршку у једној жени средњих година, која све време куцка по телефону и нервира се што негде касни. Господину који је бранио старију госпођу придружује се момак, који окривљује Вучића и власт што се више ништа не зна: „Како ова жена да зна колико шта кошта кад и ови што раде овде немају појма, сваки дан се нека цена мења.“… 

Касирка моли људе да се стрпе још мало. Старија госпођа гледа у рачун који јој је дала касирка и тихо каже: „Па, како је ово могуће?“ Младић који је бранио госпођу излази из реда и пружа госпођи 200 динара. „Узмите, молим Вас. Сад могу ја Вама да помогнем, сутра ћете Ви мени.“

Касирка узима новац из руке тог часног младића, а старија госпођа одговара: 

„Хвала Вам пуно младићу што сте тако брижни, али ја помоћ од Вас нисам тражила. Ја сам поштено радила цео свој живот и поштено сам све зарадила. И нисам ја јадна жена, како каже овај господин иза Вас, који мисли да ме тим речима заштитио. Ја сам учитељица у пензији. Врло добро знам да рачунам. Многе сам научила да сабирају и множе. Не треба ми ни 100, ни 200, ни било колико динара. Знам ја да сте данас сви нервозни, јер негде журите, немате времена, не можете ни 2 минута да стојите у реду и сачекате. Добро ме погледајте ви што ми добацујете све време. Добро ме погледајте – ово што видите је ваша будућност. Овај мој капут, овај новчаник, ова кеса, ова ситуација на каси. Да ли ка овоме журите? Да ли једва чекате да будете на моме месту?“

Миодраг Гавриловић ФОТО: КТВ

Одједном тишина. Не само за том него и за другим касама. Касирка спусти оних 200 динара на касу испред себе. Сви смо гледали у ту посебну старију жену. Госпођу. Учитељицу.

Извадила је из торбе два кисела млека и оставила на каси. Онда је узела ту своју торбу у руку и видно подигнуте главе изашла из продавнице. Слободно. Достојанствено.

Тај један минут мислим да нико није ни дисао, ни мислио, ни трепнуо. Једноставно се десило.

Учитељица у годинама још једном је одржала предавање. Овога пута о интегритету. О животу.

А какав то живот живимо? Или да додам, чији то живот живимо?

Хаотичан, несређен, неизвестан. Као да стално некоме нешто дугујемо. Са ужасним раскораком жеља и могућности. Фустрирани и вечито под стресом и тензијом. Без иоле саосећања, утопљени у атмосферу саможивости, бахатости и неодговорности.

У свакодневној смо јурњави. У трци за туђим циљевима и туђим интересима. У једној спирали грамзивости, у пирамиди туђе моћи. У обавези да свима нешто платимо, у тој вечитој тензији да ли ћемо имати довољно за струју, воду, грејање, телефон, храну, порез, таксе и накнаде… Што каже мој комшија: „Мишо, јеси ли размишљао о томе да је можда било боље под Турцима? Турци су узимали 10% или колико год, али од онога што имаш. Ови узимају колико им треба од онога што немаш.“

Новац је постао и господар и циљ. И судија и џелат. Ако га имаш и јуриш за њим – господари тобом, ако га пак немаш – стиже ти казна и пресуда. Са једне стране чека те похлепа, а са друге стране државни извршитељ. И ништа више није сигурно и све је неизвесно. Не зна се шта се цени ни у друштву, ни у држави. Знање, вредноћа, честитост, поштење… Има ли и једна једина ствар да се цени и поштује. Постоји ли и једно писано или неписано правило? Новац као такав? Испразан.

ФОТО: Игор Заботин@изаботин

Тако је то када постоји власт људске похлепе, када не постоји власт закона. 

Када је воља једног човека, једне групе људи изнад закона. Изнад државе. Изнад свих нас. Изнад тужилаца, судија, извршилаца, полиције, инспектора. Када је изнад струке и науке. Изнад инжењера и лекара, изнад професора и правника. Последица тога је живот у коме погине жена, јер је ударио точак од аутобуса; у коме се подаве људи у реци, јер се покидао висећи мост на Западној Морави; када малолетник вежба пуцање бојевом муницијом у стрељани, па после побије своје вршњаке у школи; када полиција не одузме оружје убици из Дубоне, па после тај исти побије омладину у школском дворишту; када борбено возило излети из војне колоне прегази ауто и убије целу породицу; када се војник угуши у оклопном возилу; када падне надстрешница и убије 15 људи…

Са једне стране владавина људске грамзивости, а са друге недостижна уређена свакодневица, неко наиван би рекао “владавина закона”.

Када би постојала владавина закона (када се не би наметала ничија воља и хир) постојао би бар неки критеријум. Бар нешто основно би се поштовало. Нека то буде знање и  процедуре, рецимо правила струке. То значи да ових несрећа не би било. То значи да на улицама не би били у употреби аутобуси са којих отпадају точкови – јер закон тражи озбиљне техничке прегледе; на рекама би редовно били проверавани мостови и не би се њихове сајле покидале – јер закон налаже строге провере и одржавање; не би било дозвољено малолетнику да има приступ бојевој муницији и не би могао да вежба у стрељани – јер закон то не дозвољава; било би одузето оружје од убице из Дубоне, јер су против њега раније поднете не једна, него више кривичних пријава – а закон у тим случајевима наређује одузимање оружја; то значи да би неко одговарао у војсци због пада хеликоптера – јер је требало на основу закона и не би касније било трагедија ни на Ушћу ни на Пештеру; не би пала надстрешница на улазу у железничку станицу у Новом Саду и завила Србију у црно – јер закон налаже да се поштују правила струке, а не правила корупције.

Не би се ове несреће догодиле. Деца из Рибникара, Дубоне и Орашја би била жива… надстрешница у Новом Саду не би пала и сви ти који су настрадали и који су тешко повређени били би живи и здрави – јер поштовањем закона поштујемо свачији живот.

Све су ово последице нечијих одлука. Неко је одлучио да се не ради по закону. Тамо где је самовлашће, тамо среће, ни живота нема. Па се с правом грађани питају – када ће извршиоци закуцати на врата ове неодговорне власти? Има ли игде грама одговорности? Јер, одговорност је много више од покушаја неког министра да заплаче.

И опет нам се нуди и намеће слична будућност – Еxпо 2027 и национални стадион са истим актерима. Неки „њихови послови“. 

А у тим изграђеним пројектима опет ће бити нека продавница и нека касирка и нека учитељица у пензији.

И опет у свакодневној јурњави. У трци за туђим циљевима и туђим интересима. У спирали грамзивости, у оквиру пирамиде туђе моћи. Данас су они нервозни, јер негде журе, немају времена, а немају ни 2 минута снимка са наплатне рампе. 

Рампа и даље наплаћује путарину. 

Миодраг Гавриловић