Шта ствара политички рејтинг? Да ли је то исправност политичких идеја? Да ли су то принципи? Само ако се кандидујемо за председника кућног савета, где нас сви познају. Ако своју идеју кандидујемо национално, или чак на нивоу неког већег града, дакле људима који нас не познају лично, онда је неопходно имати наклоност медија који би нашу идеју могли да шире. Наклоност која се може добити само ако су наше идеје у складу са интересима поменутих медија. Ми у Србији имамо свега два сета медија, режимске и оне прозападне.
Ако своју идеју кандидујемо преко режимских медија, не смемо да критикујемо режим. Дакле, смемо да се начелно залажемо за очување територијалног интегритета, смемо да оштро осуђујемо међународне институције које угрожавају поменути територијални интегритет, али не смемо да критикујемо режим који тај територијални интегритет директно угрожава. Неколико странака националне провенијенције је на тај начин изградило сопствени рејтинг. Наравно, без озбиљне критике режима није могуће доћи до његове промене.
Ако своју идеју кандидујемо преко прозападних медија, смемо да критикујемо режим, али га не смемо критиковати за оно најгоре што ради, а то је угрожавање територијалног интегритета државе. Штавише, било би пожељно да наши ставови по питању територијалног интегритета буду штетнији по националне интересе од ставова режима. Велики број прозападних странака је на овај начин изградио сопствени рејтинг. На њихову жалост, ради се о ставовима који су већинској Србији неприхватљиви, што поменутим странкама онемогућава долазак на власт. То их, наравно, чини савршеном опозицијом.
Доктор Несторовић је дуго био омиљен гост готово свих режимских медија и на тај начин постао придружени члан многих српских породица и задобио њихово поверење, на основу чега је изградио озбиљан политички рејтинг, и поред тога што није имао организацију или јасну политичку платформу. И пре формирања политичке организације, он је на режимским медијима имао више простора од целокупне опозиције заједно. Уласком у политичку арену, Несторовић је само капитализовао велику популарност коју је изградио честим присуством на медијима. Огроман приступ медијима, омогућио му је да избегава ТВ дуеле или гостовања у емисијама где би могао да добије неко непријатно питање. Наравно, ако би почео да критикује режим, брзо би остао без простора на медијима, а самим тим и подршке, због чега националне интересе брани на начин на који може – без критике режима.
Један други доктор, доктор Милић, имао је велику подршку прозападних медија на основу чега је изградио озбиљан политички рејтинг, и поред тога што није имао организацију или јасну политичку платформу. И пре формирања (локалне) политичке организације, он је на медијима имао више простора од целокупне (локалне) опозиције заједно. Уласком у политичку арену, он је само капитализовао велику популарност коју је изградио честим присуством на медијима. Велики приступ медијима омогућио му је да избегава ТВ дуеле (дебате које су организовале Јужне вести и Медија центар). Са те стране, његов добар резултат на изборима не треба да чуди.
Доктор Милић има једну велику компаративну предност у односу на доктора Несторовића. Сходно томе да се промовише на прозападним а не режимским медијима, он има могућност да критикује Александра Вучића. На жалост, доктор Милић је одлучан у томе да Вучића не помене у негативном контексту. Ако у држави у којој се један човек пита за све, одбијате да тог човека критикујете, не можете себе сматрати опозицијом. Са те стране је питање да ли је опозиција заиста победила у општини Медијана. Време ће показати разлоге Милићевог некритичког односа према Вучићу. Логично је веровати да је разлог томе добар однос који обојица имају са амбасадором Сједињених Држава.
Као неко ко добија велики број донација Сједињених Америчких Држава, доктор Милић мора да подржава америчку спољну политику, која је веома непопуларна у Србији. Због тога је у кампањи одбијао да се изјасни о најважнијим темама за судбину Републике Србије. Његов изговор је био да се кандидује на локалу и не жели да се бави републичким темама. Сад када је одлучио да се укључи у републичку политику, формирао је покрет који ће се фокусирати на децентрализацију и на тај начин поново избегавати да критикује Вучића по питању издаје националних интереса. Ово није први пут да Србија има озбиљан покрет који се формално залаже за децентрализацију. Први је формирао Млађан Динкић и са те стране не треба да чуди да су се његови блиски сарадници већ окупили око доктора Милића.
Драган Стојадиновић, политиколог
