Више од две деценије након атентата на премијера Србије Зорана Ђинђића, основна питања остају иста: ко је пуцао, али много важније – ко је наредио?
Званична верзија говори о Звездану Јовановићу и Милораду Улемеку „Легији“, криминалним структурама и “Земунском клану”. Али трагови, тишине и прећутни политички договори отварају много озбиљније дилеме.
Неслагања, сведочења, цитати
Милан Веруовић, Ђинђићев лични телохранитељ, тврди да су чули три хица, а не два. Књига Трећи метак (коаутори: Веруовић и Никола Врзић) износи:
„Чули смо три пуцња, не два. То значи да је неко пуцао из другог правца…“
„Људи из спољних служби су нас подстицали да не говоримо. Рекли су: ‘О томе се не прича ако хоћеш да останеш жив’.“
Сугерише се да није пуцано само са прозора у улици Адмирала Гепрата, већ и из других праваца. Па да ли је могуће да је егзекутор – ако је био страни агент – одмах након пуцња склоњен у руску амбасаду, место дипломатског имунитета и непробојности?
Улога руских служби – мотиви и методе
У то време, Зоран Ђинђић је доследно водио проевропску политику. Његово залагање за сарадњу са Хашким трибуналом, НАТО, као и реформски курс, јасно су сигнализовали прекид са наслеђем деведесетих – и дистанцу према интересима Москве. То је, из перспективе Кремља, било неприхватљиво.
Може ли се Ђинђићева судбина поредити са покушајима неутралисања проевропских лидера у Украјини, Молдавији, Грузији? Да ли је његов атентат био српски “Мајдан” унапред угушен – метком, а не барикадом?
Операција “Сабља” – борба против мафије или елиминација неподобних?
У склопу одговора на атентат, држава је спровела акцију “Сабља”, под изговором борбе против мафије. Међутим, више од 11.000 људи било је ухапшено – многи без икаквог суђења. Неки су тврдили да је “Сабља” послужила као инструмент политичког обрачуна и елиминације конкуренције, а не правде.
Данашња власт у Србији (јул 2025)
Ко данас води Србију?
На папиру:
Председник Србије: Александар Вучић и даље доминантна фигура политичког живота.
Премијер: проф. др Ђуро Мацут, формално независан, али изабран уз сагласност СНС-а.
Влада: Коалиција окупљена око СНС-а (Српска напредна странка), уз подршку СПС-а и других мањих партнера.
Али суштински, Вучић остаје стварни центар моћи, без обзира на функционалне титуле. Медији, безбедносне структуре, институције и Црква показују висок степен зависности од његове политичке воље.
И најзад, можда најважније питање:
Да ли је све ово – од атентата на Ђинђића, преко “Сабље”, до савремене политичке архитектуре – учињено да би се Србија вратила у орбиту “пријатеља са Истока”?
Да ли је метак испаљен у Ђинђића заправо био први у низу пуцњева у европску идеју Србије?
Да ли је Србија данас замрзнута демократија, под лажном неутралношћу, са дубоким коренима у пост-совјетској стратегији и без стварне европске перспективе?
У кључним тренуцима – од позиције према Украјини, до подршке резолуцијама УН – Србија све више слуша Москву него Брисел.
Улога СПЦ – верници или агенти интереса?
Патријарх Порфирије и епископ Иринеј посетили су Москву у априлу 2025. и састали се са председником Путином и патријархом Кирилом. Порфирије је рекао:
„Српски народ осећа потпуну духовну блискост са руским народом. Председник Путин чува хришћанске вредности…“
„Не знам шта би било са Косовом и Метохијом да није било Русије и Кине.“
Ова посета СПЦ руском председнику – усред студентских протеста, гушења слобода и окретања Србије према истоку – био је, по оцени аналитичара, гест без преседана.
Теолог Вукашин Милићевић је изјавио:
„То није био чин духовне дипломатије, већ политички чин подршке режиму у Србији и ауторитарној власти у Русији.“
Да ли Српска православна црква данас функционише као инструмент руског меког утицаја у Србији?
И ако је СПЦ савезник Кремља – колико је онда независна српска политика?
Реторичка питања која одзвањају 20 година касније:
- Да ли је атентат на Ђинђића био извођен по налогу руских интереса?
- Да ли је убица нестао у руској амбасади, под окриљем дипломатије?
- Да ли је “Сабља” била увертира ауторитарног поретка – а не осветнички чин правде?
- Да ли данашња власт постоји као резултат тих догађаја – марионетски поредак под маском патриотизма?
- И да ли је СПЦ, кроз патријарха Порфирија, дала духовни легитимитет русификацији српске политике?
Званична истина каже: Зоран Ђинђић је убијен од стране криминалаца и парадржавних структура.
Али ако су ти криминалци имали заштиту – и налогодавце – ван граница Србије, можда је време да се поглед врати тамо где нико не жели да гледа.
Можда је метак испаљен 12. марта 2003. године – заправо испаљен у Брисел, не само у Београд.
Можда је Србија од тада кренула путем који данас води – не у Европску унију, већ назад – у Руски свет.
Ђакон Бојан Јовановић
