Тешко је, готово немогуће, замислити сценарио у коме шеф напредног картела, смиреног гласа и изгубљеног погледа, у камеру изговара:
“Поштовани грађани, данас је Србија изабрала – већина грађана жели другачији пут од пута напретка и развоја. Наш народ је поклекао под насиљем блокадера и под притиском страних центара моћи. Дао сам све Србији, јер она је изнад свих нас. Ја ћу наставити да радим за нашу земљу предано, како сам радио и до сада…”.
Ипак, сценарио би се могао десити ако би се испуниле неке претпоставке:
Пораз на изборима тако убедљив, да крађа, притисак и куповина гласова не могу да промене разлику. У политикологији се сматра да би тај пораз морао да буде са најмање 5-10% разлике у корист опозиције, тако да ауторитарни режим сигурно не би могао да системским манипулацијама промени изборну вољу. Политиколози Стивен Левицки и Лукан Веј, у својој студији Компетитивни ауторитаризам из 2010. године, тврде да ауторитарни режими могу задржати контролу власти када изгубе изборе са разликом мањом од 10 процената. Изнад те границе, ризици изборне манипулације драматично расту, често изазивајући унутрашње немире и међународну осуду.
Виша цена покушаја останка, него мирног силаска са власти – Када диктатор задржи минимум разборитости и рационалности, он непрестано води рачуна о две ствари: а) да ли ће преживети преврат б) да ли ће остати на слободи. У случају недвосмисленог пораза на изборима који би клатно легитимитета заљуљао на страну опозиционих снага, ако би режим посегао за системском бруталном крађом, то би изазвало отворене сукобе грађана и органа реда, са несагледивим последицама и скоро извесним сломом режима. У том сценарију, Вучић не би остао на слободи, што нас доводи до следећег предуслова.
Договор о транзицији са деловима система – јасно је свима да Вучић нема пуну контролу над полицијом, војском и безбедносним структурама. Уколико делови система направе контакте са опозиционим снагама и гарантују мир на улици у моменту брањења опозиционе изборне победе, Вучић ће томе морати да се повинује. У том случају, он сам би ушао у преговоре око гаранција за сопствену слободу, уколико би извршио мирну транзицију власти, што се већ десило са режимом Груевског у Македонији и Ђукановића у Црној Гори.
Слом мора да крене од локалних избора, одоздо. Иако ће Вучић покушати да побегне од избора, јер му је рејтинг у стрмоглавом паду, на пролеће га чекају редовни локални избори у 12 општина и градова, међу којима су Бор, Мајданпек (стратешки важни због Зиђина), Аранђеловац, Кула, Лучани и други. У том турнусу ће скоро извесно пасти нека од места, што ће изазвати домино ефекат и покренути процес рушења напредњачке куле од карата. То би Вучићу могао да буде окидач да почне преговоре о мирној транзицији власти, која би се након следећих парламентарних избора десила. Уколико би се коцкао и бежао од парламентарних избора до 2027. године, тада би га дочекали и редовни локални избори у 65 градова и општина, али и председнички избори. У таквој референдумској атмосфери, уз студенте као актере, и уз природну инерцију пада популарности, Вучић би био убедљиво потучен, и никаква системска крађа то не би могла да спречи.
Отказивање послушности омиљених тајкуна, мафије, вођа навијача и најближих сарадника. То ће бити природни ток ствари када Непомениково окружење почне да осећа опасност по свој “бизнис”. Иако је Оскар показао да уме добро да глуми, посебно када је на репертоару глумљење бескомпромисности, храбрости и одласка до самог краја по било коју цену, Вучић је у основи инфериорни прорачунати кукавица који већ сада прави излазну стратегију за себе. Ако ће то значити да треба да призна пораз да би задржао слободу – признаће га, без размишљања. Посебно ако на то буде натеран из “пријатељских” земаља.
Никола Коља Крстић, политиколог и координатор Покрета “Тврђава”
