Захваљујући редакцији портала Безцензуре.рс, у протекла два месеца коначно смо разбили тишину – питање Српске православне цркве (СПЦ) поново је на столу српске јавности.
Нисмо ми само дотакли болну тачку – ми смо систему отворили рану коју су годинама покушавали да прикрију фластерима лажи, ћутања и догми. А да та рана гноји – то више нико не може да пориче. Коментари читалаца су јасни као дан: народ види, зна и више неће да ћути.
Српска православна црква, као и многе друге институције у овој земљи, постала је сенка своје сврхе – установа заробљена у сопственом лицемерју, интересима и трулом догматском ауторитету. СПЦ не треба реформу – треба јој чишћење из темеља. Не шминка, него метла. И то велика.
И нека сви знају – очистићемо СПЦ. Неће то бити ни брзо ни лако, али биће темељно. И неће стати док се из сваког кута не помете трулеж.
Али ту нећемо стати.
Сада идемо дубље. Сада постављамо још неугоднија питања. Јер време је да се свака маска скине, свака лаж разоткрије, а сваки ауторитет стави под лупу – без страха, без милости.
Сведоци смо још једне трагедије, још једне драме у режији врха власти, још једног покушаја да се истина затре под тепих политичких интереса. Несрећа која је потресла Нови Сад осветлила је трагичне последице системског немара, неодговорности и корупције. Уместо да се јасно и одговорно обрати грађанима, да пружи одговоре и решења, председник Србије још једном бира бег – бег у манипулацију, у спиновање, у тактичко ћутање и замагљивање стварности.
Али јавност не заборавља.
Док се пажња скреће са теме на тему, једно питање и даље виси у ваздуху – шта се десило са несталом девојчицом?
Где је мала Д?
У језивом обрату догађаја, председник државе је без доказа обавестио јавност да је девојчица – убијена. Речима које су заледиле народ, Вучић је унапред пресудио, без икаквих детаља, без судске потврде, без икакве правне основе. Као да му је више било стало да управља наративом, него да пронађе дете.
А онда – мучна тишина.
Под сумњивим околностима, мушкарац који је могао имати кључне информације страдао је у просторијама полиције. Наводно умро од срца. У полицијској станици. Под надзором државе. Без икаквог поверења јавности да су истраге објективне, независне и темељне. И баш када се чинило да ћемо можда сазнати више – настаје мук. Нема нових изјава, нема извештаја, нема помака. Медији ћуте. Институције ћуте. Власт бежи од одговорности.
Ово више није само правно, већ и дубоко морално питање: ко све зна истину, а ћути?
Где су резултати истраге? Зашто је председник прејудицирао исход док су се чињенице још прикупљале? Да ли је тиме угрозио истрагу? Зашто се заташкава потенцијална одговорност полицијских структура? Да ли смо као друштво постали саучесници – јер пристајемо на тишину?
Нисмо заборавили ни претходне случајеве у којима је истина каснила, била искривљена или потпуно нестала. Имамо право да знамо. И имамо право да питамо.
Јер ако данас ћутимо о несталом детету и смрти у полицији, сутра више ништа неће имати смисла. И свако дете може нестати – без одговора, без истраге, без истине.
Зато ово није само политичко питање. Ово је питање достојанства, људскости и основне правде.
Где је истина? Где је девојчица? Где су одговорни?
Више не пристајемо на ћутање. Хоћемо одговоре. И нећемо стати док их не добијемо.
Ђакон Бојан Јовановић
