На почетку данашњег текста укратко најављујем сутрашњи тему која је јако битна за Србију. До краја јула биће готов и доступан јавности Светски регистар свештених лица оптужених за педофилију и сексуално злостављање у верским заједницама православне оријентације. СПЦ је по броју случајева раме уз раме са Руском Православном црквом.
Трагедије у Србији су покренуле, бар привидно, талас незадовољства. Али оно што сад имамо, више није ни за прекрстити се, ни за заплакати. Остаје само да се горко насмејемо.
Јер све је то већ виђено.
Јер сад имамо Ужице које се, утопљено у локалну мочвару корупције, позива да заштити Бор. Или Београд.
Тужна слика покојника који ропће, још жив, без свеће, без части.
И уместо народне – да нас огреје Сунце – биће да нас, на крају, огреје Црно Сунце.
То Црно Сунце није ново.
То је онај резервни играч с клупе – увек припремљен, намазан, замршен у интересима.
То је оно што се јавља кад све друго падне.
Оно што долази да пресуди кад ни држава, ни народ, ни црква више не знају где су.
А сад се све чешће јавља управо Црква – СПЦ – као арбитар, као глас.
Али не Божји.
Већ лицемерни, резервни, корумпирани систем, увек на правој страни – против народа.
Као да неко стварно верује да организација пуна мистике, тамјана и хомосексуалаца, може да поведе народ.
Очекивао сам бар једног попа да из Фоче крене пешке до Мадагаскара, да окаје грехе ове земље, као онај из села у Србији што је ишао у Црну Гору.
Али нема ни ходања. Ни покајања.
То је Црква која зна за хиљаду облика хришћанства – од села до села – али не зна за истину.
То је поп који гледа како се у покојнике закивају ексери “да се не повампире”, који броји чачкалице на сахрани, који износи масну плећку са гробља “да код куће види је л’ се покојник спасао”.
И сад баш тај систем треба да спасе Србију?
Боже помози.
Али можда смо заборавили да ово није први пут.
Јер како пише у старим књигама, у Књизи о Еноху, и пре су једном анђели пали.
Називали су их Будни, и сишли су на Земљу – не да помогну, него да узму шта хоће. Жене, власт, знање, моћ.
Њихова деца били су џинови – нефилими – безбожни, гладни, окрутни.
Зар ми данас нисмо окружени истим тим нефилимима?
Ходају у оделима, седе у одборима, деле благослове и мандате.
Корупција, похлепа, насиље – све то су њихова учења.
А они што су требали да их вежу, да их сведу – ћуте. Или седе поред њих.
Попови не моле, већ наплаћују.
Можда Црно Сунце и није Сунце које долази.
Можда је то оно које већ одавно сија.
Сунце које не греје, него спаљује.
Које не буди, него успављује.
Које не даје живот, него гута га.
И сви га гледамо.
Отворених очију.
У тишини.
Јер више ни мрак не крије зло.
Зло је на светлу.
Седи у фотељи, држи микрофон, маше кандилом.
Благосиља фабрику смрти.
Нема више богова да сиђу.
Нема више ни људи да се дигну.
Остали су само они што ћуте.
И они што рачунају.
И сви чекамо да нас огреје.
Али оно што долази више није дан.
То је мрак који личи на светло.
То је Црно Сунце.
Ђакон Бојан Јовановић
