У сенци клупске сезоне, али довољно чујно, Кошаркашки савез Србије, са новим председником, Небојшом Човићем, који је званично изабран 1. октобра, није више институција, која је углавном била у фокусу репрезентативног сервиса, иако је последње скоро, па примарна функција.
Ако је срећно и брзо договорена још 12 месеци сарадње са трофејним Светиславом Пешићем, до краја године биће и генерални секретар без оног „в.д.“
Кошарка је много више од политике ствар договора и компромиса, ако има воље, директно жели добро оном што сматрамо српским брендом. Онда би тренутно прелазно решење (Сунтурлић) била паметна куповина времена док се не помире и пронађу заједнички интереси. Само примера ради, различитих председника, оног који је више од деценије до гуше у овом спорту, а и оних који се крај буџетских каса, радују или плачу због Јокића, Богдановића и, остатка друштва.
Од скоро ништа мање важности, а годинама у мраку ћорсокака су односи два најтрофејнија српска клуба. Како недавно рече реизабрани Кари, два од укупно четири стуба (КСС, национална лига, вечити) српске кошарке. Ако се у мандату др Човића понови сценарио његовог претходника (Предраг Даниловић), да они других боја не прекорачују праг канцеларије првог међу једнакима, џаба је кречено. Или јеси, или ниси председник свима, а не „појединим“ клубовима. Све то зна Човић, као што зна да без јачине црно и црвено – белих нема ни овдашње кошарке, барем у смислу дубљег међународног трага, значаја, утицаја…
Може ли нови председник КСС да, у немогућој стратешкој мисији, увеже клупске интересе Партизана и Звезде, Звезде и Партизана, од учешћа у регионалној лиги, преко евентуалног прелаза на српску професионалну лигу, евролигашких лиценци, уплива у ФИБА… Или је можда лакше исправити криву Дрину? Ако бар не верујемо у кошаркашке илузије, онда нада више не станује под овдашњим обручима.
ФОТОГРАФИЈЕ: Кошаркашки савез Србије
Текст: Спортклуб
