Срушена надстрешница постала је снажан симбол онога што многи Срби виде као корупцију у срцу државе, обликовану владавином председника Александра Вучића и његове власти током 12 година, пише ЦНН у тексту под насловом “Како несрећа на железничкој станици прети да сруши тврдолинијашког европског председника”.
Ову опширну анализу, објављену као једну од главних прича дана на сајту ЦНН, преносимо у целости.
Првог новембра Александар Матковић каснио је на воз. Путовао је из Новог Сада, на северу Србије, у главни град Београд, где ради као економски историчар. Када је стигао на станицу, затекао је призор ужаса који и данас потреса земљу.
Непосредно пре његовог доласка, надстрешница станице – чија је реконструкција завршена неколико месеци раније – срушила се, смрскавши путнике који су чекали на перону. Петнаест особа је погинуло.
– Стајао сам тамо око два или три сата, само зурећи празно у простор где је некада била надстрешница. Све је било толико нестварно – рекао је Матковић за ЦНН.
Шок се убрзо претворио у бес. Срушена надстрешница постала је снажан симбол онога што многи Срби виде као корупцију у срцу државе, обликовану владавином председника Александра Вучића и његове власти током 12 година. Оно што је започело као бдење за настрадале, прерасло је у готово свакодневне протесте, привлачећи све веће делове српског друштва и проширујући се на сваки део Балканске земље.
– Ушли смо на непознат терен – каже Матковић.
Протести, предвођени студентима, захтевају пуну објаву докумената о радовима на реконструкцији. Толико су велики и дуготрајни да се неки питају да ли би могли да окончају Вучићеву владавину.
– Људи себи постављају разна питања – каже Матковић.
Вучићева дугогодишња доминација
Вучић доминира Србијом откако је 2014. постао премијер, а затим председник три године касније. Вучићева Српска напредна странка (СНС) деградирала је српску демократију. Организација Фреедом Хоусе оценила је да је Србија 2019. године пала са статуса “слободне” на “делимично слободну” земљу, наводећи нападе на медије и концентрацију моћи у рукама председника.
Аналитичари кажу да је његов режим тешко сврстати у одређену категорију. Није толико репресиван као режим Александра Лукашенка у Белорусији, али није ни толико попустљив као онај Виктора Орбана у Мађарској. Ивана Страднер, сарадница Фондације за одбрану демократија, каже да је Вучић “претворио Србију у оно што је Русија била почетком деведесетих – криминалну, корумпирану државу без владавине права”.
Ипак, чак и његови критичари признају да је вешт политички оператер. У све мултиполарнијем свету, земље попут Србије – регионалне силе коју Запад покушава да одвоји од њеног историјског савезника Русије – имају бројне могућности.
За Москву, Србија може да заустави западну експанзију других балканских држава. За Европу, потенцијални рудник литијума у Србији могао би бити кључан за зелену транзицију. За Кину, Србија пружа прилику за ширење утицаја кроз Иницијативу Појас и пут.
Чак и неки у Сједињеним Државама имају интерес у земљи. Џаред Кушнер, зет председника САД Доналда Трампа, наводно ради на договору о изградњи хотела с Трамповим брендом у Београду, уз финансирање из разних заливских земаља.
За Србију, овај трансакциони приступ можда не представља кохерентну идеологију – она продаје оружје Украјини, али одбија да уведе санкције Русији – али се показао исплативим. Србија је осигурала снабдевање руским гасом, кинеску инфраструктуру, европске инвестиције, па чак и гламурозне америчке грађевинске пројекте.
Преломни тренутак
Ова “стратешка неодређеност”, како је назива Страднер, ипак је изазвала унутрашње незадовољство.
– Људи су сити свега – каже Енгјелуше Морина, виша сарадница Европског савета за спољне односе.
– Студенти су уморни од реторике где Вучић говори једно за унутрашњу публику, а друго за међународну.
Бес против власти тињао је годинама. У мају 2023. године, када су Србију потресле две масовне пуцњаве, грађани су протестовали против “културе насиља”. Касније те године, након оспораваних избора, опозиција је захтевала ново гласање. Демонстрације су трајале недељама, али су на крају замрле.
Овога пута је другачије, тврде демонстранти и аналитичари. Нагомилано незадовољство према власти нашло је свој израз у трагедији на станици у Новом Саду. Станица је убрзано отворена 2022. године – уз присуство Вучића и Орбана – пред изборе те године, пре него што је поново затворена због додатних радова које је изводила кинеска фирма са подизвођачима. Матковић каже да Срби сматрају да је пројекат био “форсиран” и “гуран од стране политичких елита”. Поново је отворена у јулу 2024, само четири месеца пре него што се срушила надстрешница.
Док су се претходне афере брзо заборављале, ова је оставила трага. Перцепција корупције је “једина ствар која уједињује све људе”, каже Страднер.
Тужилаштво у Србији до сада је подигло оптужнице против 13 особа за њихову улогу у катастрофи, укључујући бившег министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, али демонстранти захтевају ширу политичку и кривичну одговорност.
“Страх је нестао”
Аналитичари кажу да је Вучић вешт у гушењу протеста, било прављењем уступака, жртвовањем савезника, збуњивањем опозиције или исмевањем покрета. Редовно назива демонстранте “страним агентима” који покушавају да изведу “обојену револуцију”, као у бившим совјетским државама.
Али ови протести представљају нови изазов. Почели су као израз жалости и у почетку су били ослобођени “политичких” симбола, попут застава Европске уније, које је Вучић раније користио за дискредитацију протеста.
Демонстрације су окупиле широк спектар српског друштва. У сценама налик на крај Милошевићевог режима, придружили су им се чак и пољопривредници, који су тракторима ушли у Београд.
Чак су и судије подржале протесте – што је шокантно, с обзиром на Вучићеву контролу над правосуђем, каже Едвард П. Џозеф, предавач на Универзитету Џонс Хопкинс.
– Обично се не би усудили да подигну глас, али сада се појављују у знак тихог одобравања протеста – рекао је Џозеф за ЦНН.
– Страх је нестао.
Није јасно како Вучић може повратити контролу. Режим насилног гушења протеста значио би “писање сопственог епитафа”, али ни широке демократске реформе не делују вероватно.
– Време је да Србија престане да гаји култ личности – закључује Страднер.
– Време је да људи верују у законе, судове и контролу моћи, уместо у једну личност.
