Почетком децембра био сам на Цетињу и одржао два предавања ученицима и ученицама средње школе. Кад је семинар завршен, поклонили су ми колут његушког сира и теглу домаћег меда. Ученик који се истицао озбиљношћу свечано ми је уручио поклон уз биране ријечи које је прекинуо аплауз и смијех. Тада сам помислио, штета да са Цетиња већ дуго не долазе лијепе вијести.
За ручком у Градској кафани посматрао сам младе како сједе, како се опходе једни према другима и био поносан и испуњен надом. Били су сретни што им је локална самоуправа понудила кућицу на Новогодишњем базару. Продаваће украсне бомбице, ситнице за дјецу, миришљаве свијеће које прави њихова наставница. А новац, нагласили су, треба да буде сакупљен за добротворне сврхе. Покушао сам да им укажем да су добротворне акције компликоване за организацију, да је њихова школа право мјесто да се тај новац уложи, али дјевојчице и дјечаци били су ријешени да помогну другима.
На вијест да су све новогодишње феште на Цетињу отказане сјетио сам се те дјеце и њиховог штанда, њихове љубави према животу који букне око Нове године кад град нешто организује. Сад су у својим домовима, можда оплакују рођака, можда гледају комшију у црнини како уклања јелку из дворишта. Нове године нема, само нови злочин. Наказно лице оружаног врага који је ову земљу узео под своје тако давно да се више не сјећамо кад.
Друго масовно убиство на Цетињу у двије и по године са ужасним збиром од 24 мртвих. Град који економски издише, чији средњошколци једва чекају да побјегну на студије, град који је себи натоварио толико историјског терета почео је да пуца под притиском. Као и прије двије године мушкарац средњих година кренуо је на жене, дјецу, пријатеље и родбину.
Дани су жалости и треба бити опрезан, али мора се нешто рећи. Рањени град треба чувати од таблоида и пријеких осуда. Благост коју сам на Цетињу толико пута осјетио мора се изборити за себе. Али како?
Можда је дошло вријеме да Цетиње престане спашавати Црну Гору и крене спашавати себе. Све је бесповратно и све пролази па и улоге које нам је додијелила историја. Цетиње јесте повијесни уникум, али такође и обичан град, са обичним људима који пате. Град је то који се руководи великом обавезом, али заборавља своје мале дугове. Ти дугови се очигледно гомилају на лошим мјестима, повређују и пуцају у правилним размацима. Убиства, страхови и покољи нису Цетиње. Макар нису његова суштина и то је прва ствар коју треба рећи, јер све више чујем да Цетиње луди, да у граду нема среће ни љубави, док људи чекају нове смрти.
Сличне генералне поставке само су одјек биједних медијских канала из којих се напајамо сензацијама. Зато треба поновити, Цетиње је необичан град са обичним проблемима. То је мала средина коју је историја почастила судбином да гледа властито опадање. Ништа ту не бива што се не може објаснити локалним аршинима који се своде на комбинацију економске и друштвене пропасти. Нити је Цетиње долина богова, нити је град убица, иако се те двије митолошке тачке покушавају наметнути у јавном говору уз преврнуту ћикару.
У Црној Гори фали трезвеног гласа социолошких испитивања, па нам друштвене мреже обликују јавну мисао путем наклапања о менталитету и вишим силама. Повређујемо једни друге патолошком славом ега и огавних поенти. Наслада допамином у данима смрти кристалише звјерску пажњу која води у надгорњавање. Политичке хијене користе короту као заставу, а заставу као крпу. Масовне убице грешком или намјером постају преносници некакве велике поруке, тобожњи социјални кључеви за разумијевање друштвеног контекста. Али то просто није тачно – човјек који побије људе за кафанским столом, па онда одлучи да убије дјецу, не може носити поруку за разумијевање Цетиња. Одвећ је мрачан и бесловесан начин изабрао да бисмо га узимали као дио друштвеног договора. Такав убица изабрао је пут који нам не помаже, само нас ужасно плаши. Над тим злочином олако мудровати значи препустити се некрофилском пориву и занемарити живот који се мора објаснити животом.
Ништа се на Цетињу не дешава што се не дешава другдје у Црној Гори, а усудио бих се рећи и на свијету. Живимо бешћутно вријеме злих надражаја који траже свој дио у крви. Зашто опет Цетиње, свакако је тема за размишљање. Је ли први злочин заметнуо сјеме другог, психолози нам неће рећи, о томе ћемо читати на твитеру. Мало је оних који кажу да Пријестоница није одвојена и посебна него општа и вјерна слика стања у коме су такве блокаде свијести могуће. Да је друштво обољело одозго, од заступничке агресије, крађе и системског урушавања појединца који се деценијама гледа као бројка и безимени ресурс. Да се муниција предуго дијелила за више циљеве из ниских побуда. Да је патријархална догма насиља обликовала генерације, затукла и оно мало слободе коју смо схватили из лектире. Да су нам породице полулуде, братства организована, племена политизована, док се камен по камен продаје све што има и нема цијену.
Друштво се мијења у данима мира и весеља, а не у данима крика и жалости. Ванредна стања нам добро иду, али потребно је у редовном животу тражити одговоре. Ово друштво је изгубило све осим саосјећања за страдале, па нека буде онда сућут, нека се гради из туге, ако већ мора. Црна Гора је боља него што то изгледа у изопаченим огледалима које упиремо једни у друге. Својим понашањем и грајом производимо бијес који се дуго таложи. Зато ћу рећи нешто страшно – користите дане жалости да себе ожалите и тако ћете помоћи другима. Сви смо на Цетињу и нико му не може побјећи. Догађа се сад и одговорност је велика. Брда су нас опколила. Нема мудрих ријечи, само срце, стишано, кротко, за све нас.
Брано Мандић (Извор: Вијести.ме)
