Политика је кажу, вештина могућег. Нисам велики љубитељ ове изреке, јер мислим да је свака делатност, делатност могућег. Али, ова дефиниција политике, без обзира што је једна од многих, апсолутно је тачна и можда највише одговара нашој тренутној ситуацији. Да би га победили, потребно је доћи до прелазне владе (зовите је како желите) , која ће припремити услове за регуларне изборе, а затим на те изборе изаћи и ову власт послати на сметлиште историје, где јој је одавно место.
Нисам међутим човек који верује да ће до тога доћи лако, не само због Вучићеве недоказаности, већ и због једног броја људи који данас представљају владајући естаблишмент, а по свим својим личним особинама, никако ту не припадају. Да ли ће се ти људи лако вратити на „фабричка подешавања“ и заузети места на друштвеној маргини, одакле су дошли? Наравно да неће. Да би разумели шта нам је чинити, потребно је да разумемо ко су гласачи владајуће странке. Они се, по мом скромном убеђењу могу поделити у три групе.
У првој групи су лоботомијом са националних фреквенција изманипулисани бирачи, који су спремни да верују више Вучићу него својим очима. За „излечење“ ове групације није довољан период који би пред собом имала прелазна влада за припрему избора, али би се проценат ових гласача у том периоду, могао значајно смањити. У другој групи су људи који за владајућу коалицију гласају из личног интереса. Верујем, да би након формирања прелазне владе овај број такође био значајно смањен, јер би велики број бирача из ове групације схватио да гласање за владајућу коалицију није њихов интерес. Трећу групу чине уплашени и уцењени.
Ова група вероватно на законитим изборима не би постојала, јер законити избори искључују могућност застрашивања и уцене. Али какве год биле ове три групе Вучићевих обожавалаца, он их, колико год био у кризи, на једвите јаде, држи, колико-толико хомогене, мада искрено верујем то не може трајати још дуго, а распад се назире.
Шта је чинити нама на другој страни? Студенти су што се мене тиче заслужили Нобелову награду. Дошли смо међутим до момента кад наша деца не могу сама. И то морамо да разумемо и ми и они. За коначну победу, усвајање студентских захтева, прелазну владу, потребно је јединство три групације. Прву чине студенти са својим професорима, уз услов јединства свих универзитета у Србији.
Другу групацију чине опозиционе странке. У трећој групацији су сва струковна удружења, невладине организације, синдикати и грађани.
Без јединства све три наведене групације, тешко да се може успети. Студенти су пробудили љубав и наду, донели тоне позитивне енергије, али немају политичку странку, искуство, нити инфраструктуру да би могли да изађу на изборе, а посебно да на њима победе. Опозиција, каква таква, има организацију, инфраструктуру и политичко искуство неопходно за учествовање на изборима.
Са друге стране, опозиција годинама није успела да озбиљније угрози Вучића, из много разлога, а главни је тај што није урадила оно што су урадили студенти. Није пробудила Србију. Такође, без треће групације победа на изборима, нити је могућа нити је потребна. Сви грађани, који желе уређену државу, синдикати, струковна удружења, морају у једну колону. Логика диктаторских режима „ко није са нама тај је против нас“, код људи који желе промене мора гласити „ко није против нас, тај је са нама“. А са нама би морао бити свако коме је стало до уређене, правне државе, која је основа за нормално друштво.
Погрешно је дакле ограђивање студената од опозиционих странака. Оно се могло разумети у данима и недељама када се студентски покрет стварао и освајао Србију. Данас међутим, долази време да се поентира, што у политици значи победити. А не можеш победити без политичког искуства, организације и финансија.
Врло је важно да у наредном периоду сви разумеју нужност прављења широког фронта. Да ли ће се у том фронту свако сваком допадати? Наравно да неће, али то није нужно. Нужно је јединство око циља, а циљ јесте усвајање студентских захтева, јер без њиховог усвајања нема уређене државе. Процесуирање и кажњавање свих одговорних за пад надстрешнице, није само потреба да се кривци казне, већ се њиховим кажњавањем смањује ризик од нових несрећа и губљења живота недужних грађана. А то јесте одлика правне државе.
Време је дакле за јединство, заборављање сујета и одвајања битног од небитног. Једино питање које сваком треба поставити је: да ли си против Вучића? Ако је одговор потврдан, он је са нама. Има времена кад ћемо бирати по другим критеријума, али за то нам је потребна правна држава и регуларни избори.
У случају да то не схватимо, цела Србија постаће Ћациленд, препун шатора и тои тои тоалета, које нико не користи, јер чему тоалет кад постоји хаустор и парк…
Братислав Марковић (Извор: Данас.рс)
