У улици Милана Милићевића 3, на Звездари, тог 28. августа 1962. године се славило, јело, пило, певало. Наздрављало се животу. Светолик Чава Димитријевић, легендарни булбулдерски голубар и његова супруга Љубинка су добили сина. Добио је име Зоран, а надимак, зна се по оцу, Чава.

Био је живахно, раздрагано, весело дете. По цео дан је играо фудбал. Тек је напунио десет када су га на неком турниру приметили људи из Црвене звезде и позвали на Маракану. Дуго се колебао. У кући све звездаши, а најбољи другари тренирају у Партизану. На крају је преломио, отишао је на стадион ЈНА, где је прошао све селекције. Тренери су му били Стеван Ћеле Вилотић, Александар Атанацковић, Минда Јовановић.

Још од почетка каријере и пионирских дана није показивао смисао за интиму и усамљеност. Увек је волео друштво. Са другарима је проводио сваки слободни тренутак. Примарно му је било како да драгим људима растера облаке из срца и главе. Никад надмен и препотентан. Бонвиван од детињства.

– То што волим људе не сматрам маном – кроз смех је причао Чава.

Постао је у пунолетан, почео да купује пену и жилете за бријање, када је у јесен 1981. године дебитовао за први тим. У дуелу против Вележа „црно-бели” су победили 4:1, а Чава је најавио огроман потенцијал. Био је део генерације која је у сезони 1982/83 опет донела титулу. Имао је само 20 година, одиграо је 23 утакмице и постигао два гола. Манце, Димитријевић, Варга, Смајић… су најављивали еру Партизана.

Сви су у њему видели новог репрезентативца. У игри је објединио сву лепоту коју фудбал може да понуди. Дриблинг, преглед игре, пас, идеју, виц, имао је све. Као што сви велики сликари, песници, фудбалери носе божији дар у себи, тако је и он био надарен за фудбал. У његовој игри је било лепоте, чаролије и на прву, другу, трећу лопту. Његове лопте никада нису биле пребрзе, никада преспоре, увек су биле тачне и на време. Погађао је саиграче у „трепавицу”. Брзо је постао љубимац навијача.

Осим лопте Чава је силно волео и живот. Младост се не пореди, она се ужива, а он је живео пуним плућима, као да је осетио шта га у будућности чека. Волео је леп провод, ноћни живот, кафану. У то време је скоро сцакодневно обилазио три угледне кафане (Бахус, Старац Вујадин, Фигаро). Још на почетку каријере дао је легендарну изјаву по којој је ушао у историју.

„Моји другови су добри младићи, ученици, радници, студенти… Страни су нам испади, туче и све друго што би могло да се сврста у осорно и неваспитано. Искрено, другови су ми дражи и од фудбала, и од свега осталог. Без њих би мој живот био празан, незамислив. Не могу без њих, ни они без мене. Другујемо од малих ногу. Има их из мог родног краја, Булбулдера, са Чукарице, Дорћола, Коњарника… из целог Београда. Зар због фудбала да изгубим младост ?”, говорио је Чава и већ на почетку каријере исписао аутобиографију. Довршена судбина.

Волео је са другарима да заседне, попије, провесели се. После утакмица су се дружили по целу ноћ и препричавали сваки потез. Градом је почео да се шири глас о боемском животу, о склоности ка чашици и те приче су дошле и до челника клуба. Све чешће га није било у првом тиму. Више се говорило о Чави ноћобдији, а мање Чави фудбалеру.

Према свима је био бољи и пажљивији него према себи. Систематски се уништавао. Његова душа је била сабирни центар за испуњење туђих жеља. Сви су око њега уживали, а основна последица таквог схватања живота је врло скромна каријера мада је по потенцијалу могао да уђе у анале.

Млад се оженио, највећом и једином љубави још из дечачких дана – Лидијом. Имао је само 15 лета када су се упознали. Била је две године старија од њега, завршила је у року Правни факултет. Много су се волели и из те љубави су добили сина Милоша.

У лето 1985. одлази у Спартак. На северу Војводине се није прославио. За две године одиграо је само 13 утакмица уз четири гола. Онда у лето 1987. Ћиро Блажевић га зове у Динамо и враћа из „мртвих”. Истекао му је уговор и „модри” га доводе на Максимир. „Седмица” на лоту за Загрепчане. Практично бесплатно добијају велико појачање, иако је већ одавно стекао статус угледног дегустатора ноћног живота. Његов долазак чувени Иван Томић је прокоментарисао антологијским стихом.

„Ништа сок, ништа кава, ево стиже Димитријевић Чава”.

Судбина се поновила. Као у Партизану, и у Динаму дебитује против Вележа на крцатом Максимиру. Домаћин је победио 3:1, а најбољи играч утакмице, Зоран Димитријевић. Већина извештача га је због блиставе игре оценила десетком. Брзо је постао миљеник „Бед блу бојса”. Играо је своју игру, препознатљив у Београду, у Сарајеву, у Загребу и зато му нигде нису звиждали, а свуда су га симпатисали.

„Заједно смо дебитовали на тој утакмици. Постигао сам гол на Чавину асистенцију. Претходно је тројицу играча лажњаком послао по ,ћевапе’. Цели стадион је устао и аплаудирао му. У каријери сам упознао мало играча који су имали такав потенцијал, али провод му је био испред фудбала”, сећа се Харис Шкоро који је са Димитијевићем провео незаборавну сезону у Динаму.

Из периода док су играли у Динаму Шкоро се присећа још једне анегдоте.

„Првих месец дана смо Чава, Владо Касало, који је дошао из Осијека, и ја били смештени у хотелу Интерконтинентал. Једног дана пре тренинга Ћиро ми је рекао: ,Сине дошао је рачун из хотела. Рачун је био као да сам ангажовао грофа Монте Христа”, упамтио је за сва времена загребачке дане са Чавом некадашњи ас Жељезничара.

Не постоје писани трагови да је неки Београђанин добио признање такве врсте, да му 40.000 „пургера” скандира. Зоран Димитријевић их је присилио да му из свег гласа, вичући до промуклости кличу „Чава, Чава..”. О том, слободно се може рећи феномену, писала је и „Политика” у августу 1987. године. То није пошло за руком ни Шекију, Џаји, Моци….

Видевши да су бесплатно упецали „капиталца” у Динаму су џентлменски одлучили да му дају и неку „кинту”. Задатак да то реализује је добио новинарски доајен Перо Златар, који је у то време обављао функцију спортског директора „модрих”.

„Ћиро је наредио, а ја спровео у дело. Звао сам Чаву и рекао му за одлуку руководства клуба. Нисам могао да верујем када ми је рекао: ,Чика Перо, новац није проблем. Однесите ви то мом ћалету у Београд. Ја имам све што ми је потребно’. Непоновљиви шармер,“ причао ми је Перо Златар, који тврди да је Чава по доласку у Загреб по популарности био у рангу Звонимира Бобана, надолазеће звезде којем су сви предвиђали блиставу каријеру.

У Динаму је све било супер, али у јулу 1988. уместо Ћире за тренера долази Јосип Скоблар. Идила престаје. До тада стандардни првотимац, све чешће се налази на клупи за резерве, иако навијачи са трибина од Скоблара траже да га врати у тим. У лето 1989. одлази у Француску где је носио дрес Дижона, где је након завршетка каријере остао да живи.

Напунио је тек 30 када је 1992. године доживео тешку саобраћајну несрећу. Био је 16 дана у коми, добио је до тада најважнију утакмицу, преживео је, али морао је да каже „збогом” фудбалу. Остао је да живи у Француској где је проводио фудбалску пензију. На њега су практично сви заборавили.

Латинска сентенца каже: „Арс лонга, вита бревис”, у преводу: „Уметност је вечна, живот кратак”. Био је уметник у копачкама. Има нека моћ у добрим људима, они су јаки и после смрти; догађа се да и даље живе – по својим речима и делима, а највише по доброти свога срца. Живи чувају мртве од заборава. Зато је и написана ова прича. Ништа није узимао за себе. Све је давао другарима. Никога није тровао мржњом. Зато је и остао у лепом сећању. Пред Бога је отишао чист и простодушан. Био је ненадмашни протагонист једног времена.

У улици Милана Милићевића 3, на Звездари 13. септембра 2006. године, туга голема. Плач и јецај. Пило се за покој душе. Тог дана Светолик Чава Димитријевић, легендарни булбулдерски голубар и његова супруга Љубинка су остали без сина јединца Зорана. После дуге и тешке болести у Француској је умро Зоран Чава Димитријевић. Живео је фатално кратко, само 44 године, ненајављено изгубивши спор са карциноном.

Ех, што ти је живот.

Милорад Бјелогрлић (Извор: Спортклуб)