Вести да се двојици теолога суди без оптужнице, без права на одбрану, без иједне речи конкретне оптужбе, погодиле су ме тачно тамо где се обично задржи само смех – у можданим вијугама које се још усуђују да мисле.
У земљи где је све изврнуто наглавачке, где се поштење мери подобношћу, а истина мења по потреби власти и црквеног врха, сада гледамо призор који би у свакој нормалној заједници био смешан – да није толико језив. Црквени суд позива не оне који се годинама ваљају у греху, не оне што су блатили олтаре бахатошћу, насиљем и трговином духовним ауторитетом. Не, њима се тапше по рамену, чува им се мирна пензија и златни крст на грудима.
На ред долазе теолози. Људи који су учили, мислили, говорили. Њихова кривица није што су грешили против вере – већ што су имали образа да проговоре против лицемерја. Њихов “злочин” је што нису погнули главу пред институцијом која се, све више, понаша као апарат власти, а све мање као храм Божији.
Забрањује им се Свето причешће – пре него што су уопште чули шта им се ставља на терет. Пресуђује им се пре него што су стигли да проговоре. Спроводи се процедура која није ни правна, ни духовна, ни људска. То није Црква – то је пародија институције, ругање традицији коју су они сами обавезни да чувају.
А највећа иронија? Они који суде су управо они који би требало да стоје на оптуженичкој клупи. Људи који су од Христове поруке направили дописно свештенство кабинета. Који у глас певају “Оче наш”, док се труде да их не прекине тон председниковог телефона. Људи чији је проблем не што неко сагреши, већ што им није климнуо главом пре него што је сагрешио.
И сада би да пресуђују. Да ћутање прогласе вером, а страх послушношћу. И да све нас убеде да је црква власништво митрополита, епископа, патријарха – а не свих нас. А заборављају једну једноставну истину: Црква без народа је само празна зграда. Литургија без љубави је само представа. И вера без слободе – није вера, него затвор.
И нека знају једно: у систему где је истина кажњива, а покорност награђена – бити издајник није срамота.
То је велика част.
То значи да си још жив, да ниси продао савест, да знаш ко си и чему верујеш. То значи да ниси пао на испиту човечности.
У земљи у којој судије носе мантије, а свештеници пишу пресуде, можда нема више места за достојанство – али има места за отпор.
И оног дана када им сви издајници оду – нека се слободно погледа ко им остаје.
Спој опортунизма и кукавичлука. И празне цркве.
Јер зар нисмо већ једном гледали ово у историји?
И у Христово време су верски великодостојници – најгласнији у осуди. И тада су највише причали о поретку, о реду, о вери – док су припремали крст. Исус није био осуђен због зла које је учинио, него због истине коју је изговорио. Није разапео народ, већ систем – фарисеји, свештеници, сабор који није смео да види огледало које им је ставио пред лице.
И управо тај исти дух фарисејства, у својој модерној варијанти, шета данас по нашим епархијама. Само што уместо римских војника, данас ту улогу играју институције у садејству са медијима, партијама, и затвореним црквеним вратима за свакога ко постави питање.
А из црквене историје – зар није Свети Јован Златоусти најуриван и прогоњен од оних истих којима је сметало кад је рекао истину о корупцији у Цркви? Зар нису многи великани вере, они које данас називамо “светима”, били прво презрени, па тек после смрти рехабилитовани? Ова прича није нова. Само је сада поново на нашем језику.
И да будемо јасни – Црква није институција безгрешних.
Нити је икада то била. Али је била уточиште грешних. Била је место утехе, а не казне. Место дијалога, а не забране. И зато свако ко данас буде прогнан због истине, нека зна: није избачен из Цркве, већ из бирократије која се Црквом зове. Права Црква – Христова Црква – није у канцеларији. Она је у истини, у правди, у савести, у храбрости.
Зато, кад вас та и таква Црква назове издајником – знајте да сте управо тиме доказали да припадате оној другој. Јединој. Пристојној. Људској.
И нека се зна: бити издајник такве цркве и такве државе – данас је чин части. Чин интегритета. Јер ако их не изневериш, издао си све друго што вреди.
Ђакон Бојан Јовановић
