Ненад Тодоровић је грађевински инжењер. Радио је као технички директор дуги низ година, а онда је основао своју фирму. Пријатељи га зову Тоша.
Једно јутро зазвонио је телефон у његовој фирми. Тражио га је неки непознати глас. Јавио се. У кратком разговору непознати глас му је саопштио да треба да повуче своју понуду коју је дао на тендеру. У питању је реконструкција једног објекта. Тоша се није збунио, него је понудио да та фирма коју представља непознати глас ради за њега. Да раде за њега неке будуће пројекте. Непознати глас са друге стране је рекао: „То неће бити могуће, ја вас зовем из централе СНС са Новог Београда. Размислите, у вашем је интересу да се на овом тендеру не појављујете.“ Разговор се прекинуо, а Тоша је само одмахнуо главом и наставио са припремом извођења неколико радова које је тих дана радио.
Након недељу дана Тоша је имао позив на мобилни телефон. Таман је запалио цигарету, па се јавља на спикерфон. Са друге стране познати непознати глас: „Видим да још нисте повукли документацију. Не можете се инатити, само правите проблем и себи и нама. Свима. А то није добро. Није добро за пословање.“ Тоша испусти дим цигарете из плућа и рече: „Градња је мој посао. Тиме се ја бавим. Чиме се други баве то ме не занима. Ако вам треба нешто од грађевинских радова, видим знате мој број, па се јавите.”
Разговор је завршен. Тај тендер је оборен. Не једном, него СЕДАМ пута. Само да би посао добио неко из централе СНС на Новом Београду. Тоша би наплатио тај посао највише 11 милиона динара, али су зато СНС момци са Новог Београда добили тај посао за 23 милиона динара.
Тако је данас у Србији. Нема тржишта. Економија је умрежена на политички коруптивни систем. Капиларно функционише као и капиларни гласови. „Ја теби мало и зелено, ти мени мање и црно.“
Страни инвеститори отварају своје погоне и предузећа, јер је овде јефтина радна снага, део смо Европе, па нисмо далеко од ЕУ тржишта, држава даје повољне субвенције, па постоји интерес за улагање. Када директори тих предузећа управљају производњом и организацијом рада, онда се умешају локални СНС каубоји. Нуде попуст за порез на земљиште, попуст за прикључак на енергетску мрежу, израду локалних путева без накнаде, али под једним малим условом: да запосле тог и тог, ту и ту. Временом менаџмент страних компанија види да им је скупља дара него мера, и да су им локалне СНС кабадахије ушле у процесе рада, па више немају добит која је планирана. Тај и тај, на тој и тој позицији им постају омча око врата и цена свега до сада (непосредна и посредна) већ је скупља него да су све платили x 2. Тако су страни инвеститори научили да и у Србији нема бесплатног ручка. Почели су да отпуштају раднике, а неке погоне затварају.
Неколико директора страних компанија са највишег нивоа се жалило на велику количину непознатог кеша на улицама, да је потражња за динарима увећана, што би могло да доведе до јачања динара у односу на евро, а што би могло на крају да угрози њихово пословање и планирану зараду, јер у случају да динар ојача у односу на евро страни инвеститори губе на заради приликом извоза. Зато годинама динар депресира и држи се на нивоу 117,1100 – 117,3200 динара за 1 евро. Колико нас то кошта? До сада скоро 720.000.000,00 евра! Питање је одакле тај кеш који држава не контролише у последње 2 године. Реално, динар треба да девалвира, чак и за 20%, али га кеш који се налази на улици набилдовано држи. Потражња за динаром у последње 2-3 године је већа него што динара има на улици, па би цена динара нормално требало да расте. Да се то не би деисло, онда НБС реагује на седмодневном тржишту новца и даје налоге пословним банкама да откупљују готовину са улице и повлаче кеш са тржишта улице. НБС ту услугу плаћа пословним банкама и то нас је до сада коштало тих 720.000.000,00 €.
Одакле тај кеш? Из Русије, Украјине, тржишта наркотика, тржишта оружјем, мигранттрафикинга…итд. Тај новац је тако близу, ту је, скоро на дохват руке, али до нас не долази. Не прелива се у реалну економију или се прелива врло мало. Недовољно да има повољан утицај на стандард и економски раст. Управо супротно, тај новац нас држи заробљене у сектору наших дневних послова, и тај новац се искључиво врти и увећава у веома уском кругу људи, који не желе да им падне економска моћ. И наравно, страшно желе да увечају свој ионако крупан капитал.
Створио се јаз. Огроман. Оних који ненормално пуно имају и оних који не могу ни основно да зараде. Уместо да је са потражњом за динарима порасла и потражња за домаћом радном снагом, власт је отворила границе и константно увози најјефтинију радну снагу целог света. Из Индије, Пакистана, Непала, Афганистана, Лаоса… Тиме се власницима крупног капитала и још крупнијег кеша омогућује да се несразмерно пуно богате. Већина тог новца не доспева до радара српских пореских закона па нема ни обрачуна у оквирима годишњег БДП-а. „Цасх ис кинг!” – изрека коју је Ворен Бафет прогнозирао као суштину будуће економске ликвидности, у Србији се претворила у механизам израбљивања народа. (Wаррен Буффетт – сматра се једним од најуспешнијих инвеститора на свету). Класни рат против сиротиње. Отима се од сиромашних и даје боатима.
Ненаплаћивањем пореза од кеш-економије имамо рупе у нашим фискалним приходима, а статистика нас убија у појам. У Србији су се створила три поља економије. Једна је ова кеш-неопорезива економија, друга је кредитно-инвестиционо-коруптивна економија, а трећа је реална економија. У реалној економији живимо ми, грађани Србије који се мучимо и трудимо да платимо све месечне рачуне и све годишње порезе и нас има преко 90%. Убеђују нас да живимо у златном добу и набрајају успехе, а да би приказали пораст БДП-а и проституцију су урачунали у обрачун званичног БДП-а. Када гледамо у папир, бројке говоре да се нешто дешава, да се негде лова окреће, али никако да видимо својим очима где. Како та лова не дође и до сваког грађанина?
Просто не може тако, јер Србија данас живи у периоду „златне грознице“. У грозници се налазе ти инвеститори – и познати страни и непознати домаћи. Грчевито журе да згрну што више, јер се не зна колико ће све ово моћи да траје. Нико одавно није омогућио непознатим људима са чудним бројевима личних карата да оволико зарађују. У држави коју представља. У земљи коју уместо да чува, претворио се у улогу миддлеман-а светског финансијског ундергроунд-а (миддлеман – особа која купује робу од произвођача и продаје је трговцима на мало или директно потрошачима). И зато не видимо ништа. Као посредник он је раздвојио две стране. Ми само видимо њега, али не и његове налогодавце или његове пословне добављаче. Овде у овој игри „економског ега јачег од државе“, ми купујемо, а тамо неки, преко нашег посредника продају. Трка доживљава кулминацију. Да ли ће се копати и правити злато, бакар, литијум, конопља, минобацачке гранате или превозити мигранти – кога то брига. Јуриш на капитал по сваку цену!
Никада нигде овакав вид узурпације државног тржишта, радне снаге, закона и монетарне политике није могао дуго да траје, па неће ни овде. Све ове игре и игрице утичу на бројке статистичког графикона српске привреде. Али реалност није таква.
За то време реална инфлација је неиздржива. Моћни трговачки ланци имају безобразно високе марже, цена горива једна од најскупљих у Европи. У односу на цене у Србији гориво је јефтиније и у Немачкој (која не наплаћује коришћење аутопутева), Великој Британији, Аустрији, Словенији, а о Босни и Херцеговини и Македонији да и не причамо.
Највећи патриота данас ће бити онај који буде на поштен начин извукао земљу из невероватног економског понора.
Економија, она реална и са покрићем, више и не постоји.
Има је у облику Б2Ц (“бусинесс то цонсумер” – један на један; фирма према директном кориснику). Сви други облици пословања су у застоју или у нестајању. Организованог економског деловања, регулативе и тржишног система нема. Нема надзора ни над квалитетом, ни над начином рада. Нема страха од одговорности, јер одговорности нема.
Створена је немилосрдна арена у којој држава про форме регулише односе на тржишту, а у суштини, не само у државном, већ и у приватном сектору одређује ко добија послове.
Масивна и потпуна контрола свачијег прихода и тотална забрана информација о државним и олигархијским расходима. Једном речју економско-демократски мрак.
Динар депресира у односу на евро, марже су огромне, ликвидност се драстично смањује, наплата је све мања, продуктивност све лошија. Нема развоја, нема здраве акумулације. Приходи у привреди су смањени за скоро 30%. Инвестиције су несигурне. Смањује се извоз.
Неизвесност расте, а тиме и страх – шта ће бити сутра?
Ако овај модел “рада и тржишта” остане, целокупна економија ће незаустављиво доћи до момента где се у пуном замаху сударају реална и вирална економија, реална економија и коруптивно-кредитна, инвестиционо-грабежна и црна економија.
Без икаквих регулатива или системске контроле, без процедура и стандардизованих норми, ми живимо епоху српске дивље капиталистичке егоманије.
Зашто ће доћи до пада?
Зато што се не може више покрити ни из кредитних, а камоли из реалних извора, задовољавање нагомиланих нагона сељачке олигархије.
Зато што ће доћи моменат када ће у овом историјском периоду, периоду концентроване личне владавине народним новцем и државним резервама, сељачка олигархија донети одлуку да ону последњу милијарду додели себи, а народ ће оставити без средстава за живот. Намерно.
Тада сваки систем пуца. Овога пута горе од Језде и Дафине.
Миодраг Гавриловић
