Ми Срби често волимо да се хвалимо. Такви смо, шта год радимо, чега се дохватимо, у свему смо најбољи. Када би постојала спортска дисциплина у самохвалисању, сигурно би заузели високо место. И то нам не би било довољно, јер, ако нисмо први у нечему, као да нисмо ни учествовали.
Тако и у туризму. Долазе странци, висока посећеност страних туриста, додуше незнатно опала у јуну, али ту су остали месеци, када ћемо све то надокнадити.
Наше туристичке организације (има их у сваком селу) понудиће странцима посету и обилазак страшног Ћациленда и разрованог центра у престоници, и они ће бити одушевљени. Видеће, што је најважније и причаће свима, да је посета Ћациленду, последњем стубу одбране последњег умоболног европског диктатора била импресивна. Нарочити утисак је оставила та одабрана свита бораца која је својим пожртвовањем отерала и саму војску да промовише своје официре на неко друго место, изван ове лепоте. А ти миомириси који долазе из једног бившег београдског парка подсећају на мирисе са далеких морских дестинација, мирис соли и боровине… Дивота, што би рекао наш Арсен, песник кантаутор.
Али, вреди посетити крајеве и ван Београда, када се то реализује, видеће ти стренђери шта је то туризам.
Србија је лепа, континентална туристичка дестинација, са мноштво река, језера, планина, села и бања.
Значи за свакога по избору и вољи.
И све је беспрекорно чисто, све уређено…
Београд је град који не прећишћава своја говна, све их елегантно испоручује у Дунав, па, ето, вероватно би занимљиво било, овога пута, кренути низ ову велику међународну реку, која је најимпресивнија у свом доњем делу. Предео Ђердапа и ђердапске клисуре је сам врх. Додуше ни овде не постоје колектори за измет, али зато свака општина (понављам) има туристичку организацију, у коме доминирају фризери, шустери, алатничари, прави кадар на правом месту. Свакодневно неколицина крузера обилази налицкани Голубачки град, у коме се диве ветрењачама са суседне румунске стране, затим у Доњем Милановцу, мом родном месту, дозволите ми да се овде мало више задржим.
У Доњем Милановцу за потребе обиласка и посете европских и америчких пензионера – туриста постављена су чак два пристана, и упутство, како обићи овај лепи градић, а не сломити ногу. Ако крену са запада наићиће на родну кућу нашег великог мецене капетан Мише Анастасијевића – затворена, приватан посед, испред ње је плажа која се реновира, а до ње кеј који је пуко у оној великој непогоди пре пет година и у коме пет страних радника пребројава камење. Туристи могу по вољи да се придруже овој радној екипи и да се сами увере у благотворно психолошко дејство “бројање камења”.
У парку је неко дрвеће, опет неаутохтоно, тамо где су посечене тополе. И свуда рупе, незатрпани канали, изврнуте плочице… и два угоститељска објекта уз један који повремено ради. Кафана на потоку сувласништво нашег председника општине, постављеног лично од Вучића. Некада најчувенији хотел “Лепенски вир” преживљава тешке дане и питање је кад ће постати историја.
Ако наш туриста после овога остане читав, наравно неће потрошити ни динар и на крузеру ће све до Кладова причати, како је добро прошао, и како му је кук издржао.
У Кладову је боље, можда најбоље, нема тих доњомилановачких атракција, али нема ни леп Дунав, има плажу, хотеле, ресторане, туристичку организацију, али нема ону егзотику. Добро, и они немају колектор, али је лепо. И тако даље и тако редом све до Радујевца где ће изаћи из лепе нам Србије и најлепшег краја који толико тога има, само нема људи (водећих), али и у томе је драж, можда сва лепота лепе нам земље Србије.
Шта лепе, опростите, најлепше по сто пута
Синиша Стојчић
