Ех, где су она сјајна времена кад смо привлачили Бугаре новогодишњом расветом у августу и када је 90.000 њих долазило да се диви јелки од 83.000 евра и овде остављало баснословне паре, а све омађијани светлима велеграда?
И ко би рекао да ћемо за тиме икада жалити? Али ето, данас када Бугаре можемо да позовемо само да гледају Ћациленд у центру престонице, просто мало и жалимо за ингениозним идејама Горана Весића и Синише Малог кад су жарили и палили престоницом. Е, да, људи, где је Горан Весић, зна ли се шта? Елем, сада да зовемо Бугаре да посете Ћациленд, не знам да ли би баш било репрезентативно за нас. Нешто мислим да се због њега не би цимали ни они Румуни, за које је Информер писао да долазе у великом броју да нас пљачкају док смо на протестима, а камоли Бугари.
Али ако бисмо морали Бугарима или неким другим странцима да Ћациленд продамо као атракцију, шта би био тај, како ми то у Србији волимо да кажемо, селлинг поинт? Ако им кажемо: „Дођите да видите студенте који хоће да уче“, морали бисмо унапред да имамо спреман и одговор на питање: „А ко им не да?“ А немамо га. Тај одговор.
Ако бисмо покушали да им Ћациленд продамо као окупљалиште различитих егзотичних примерака нашег васколиког грађанства, морали бисмо да им објаснимо ко су они, зашто су ту, да ли је то протест, а ако није протест, шта је, да ли је то перформанс… А ништа од тога не знамо јер ти егзотични примерци баш и не желе да причају, и не само то, умеју да буду и врло агресивни ако им се сувише приближиш. Једино знамо да имају подршку државе, да их чува полиција и да их повремено обиђе председник државе Александар Вучић, који му дође као нека врста ћаци шаптача. Само он их разуме и само он уме да им приђе на прави начин, толико да се чак ослободе и за комуникацију.
Могли бисмо и да им објаснимо да у Ћациленду постоји алфа-ћаци, али то и није нека егзотика јер у сваком сличном резервату постоји једна алфа јединка која доминира над осталима. Мада би, можда, било занимљиво то што у Ћациленду алфа-ћаци уопште није главни него га само тако представљају. А кад год проговори, сви се запитају: „Ау, друже, какви ли су остали ако им је овај алфа?“
Оно што би гостима могло да буде занимљиво јесте да је Ћациленд заправо један живи организам и он се час шири, час скупља, час се премести на ову, час на ону страну, али он никада не нестаје, увек је у некој мери присутан. Дакле, ако причамо научним језиком, у теорији би Ћациленд могао да стигне и до Бугарске, али у пракси ће пре доћи до тога да ће, попут црне рупе, да имплодира сам у себе под тежином сопственог бесмисла.
На крају, можда треба применити и ону древну продајну тактику – ако хоћеш да привучеш муштерију, дај јој нешто гратис, ионако ћеш то урачунати у крајњу цену. А шта дати гратис уз Ћациленд? Па, одговор се некако сам намеће. Ко букира аранжман до краја маја, гратис ће добити да га наши врхунски стручњаци једном упуцају звучним топом. Звучни или музички ефекат може да бира сам, а знамо да Бугари јако воле Брену и Цецу, тако да је избор очигледан, мада се то сигурно не би свидело Јелени Карлеуши.
Да ли ће све ово бити довољно да привучемо нове туристе, а туриста, кажу, почиње да нам мањка због свих дешавања у протеклом периоду, велико је питање. Ако ништа друго не помогне, па можда и да по Ћациленду окачимо оне новогодишње украсе. И јелку наравно. Нема везе што још није август.
Ненад Милосављевић (Извор: Радар.рс)
