Милош Павловић је мушка Јована Јеремић, бесрамна, неталентована верзија која се свуда гура, и то не зато што је тражен или занимљив, него зато што има ту ненормалну потребу да истрчи испред сваке камере, глумата…
Кад немаш шта да даш, нудиш себе – сваки дан, из сваког угла.
Деле се његове фотографије из болнице, док су људи са стварним проблемима у другом плану. Наравно, када ти је стварно тешко, последње што желиш је да те неко снима.
Издао је оно најсветије – своје колеге и своју генерацију. Глуми борца, а онда и жртву.
Мени је нешто друго у глави – на шта смо све ми спали, да се бавимо њиме, Јеремићкама, Вучићевићима, Карлеушама и полусветом који нам никада не би био занимљив.
Није, наравно, ни сада – него се бранимо од њих.
Бесраман човек се стиди, овде нема стида.
Достојанствен човек заћути, овде нема ћутања.
Док његове колеге стварно нешто жртвују, без да су им ортаци они који уништавају младост – причају они који немају шта да кажу.
Сваки кадар са њим и сличнима обесмишљава нечију стварну борбу.
Он не наступа – он се нуди, у нади да ће све то добро да наплати – крв и зној својих колега.
Сви су они глупи, само је он паметан. А угрожен.
То не да је бешчашће – то је обесмишљавање елементарне људскости.
Још га систем представља борцем, а он је крвопија који користи туђе муке за властиту промоцију. И то не у својој генерацији, која не може да га смисли, него код Вучићевих ТВ-сведока, који управо преко таквих и владају.
Ништа лакше него бити Милош Павловић, Јована Јеремић и слични – тешко је бити човек.
До људскости се треба уздићи. Ово је лако.
Нису они никакви борци, него симулатори пред камерама.
Жртве, а у ствари – предатори, који заводе наивне.
Зато су и толико опасни – зато што су на све спремни, па и да пред стварно болесним људима глуме не знам какву несрећу.
А то је пуцањ у оно најсветије што имамо – човечност.
Прави хероји дали би живот за идеал. Фолиранти, од свега праве трагедију.
Зато боли када нам такви постају пример за нешто, а све су – супротно.
И није проблем само у њима, него и у нама. Што у овој празнини, најгласнији постају највидљивији.
А најдубљи – заборављени.
Стефан Симић
