Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану… Тим речима, у песми Крвава бајка, Десанка Максимовић почиње опис трагедије ученика и професора крагујевачке гимназије – стрељаних од стране немачких окупатора 1941. године. Било је то на брдовитом Балкану 84 године касније – 2025… када је окачен транспарент – боље ћаци, него наци – на Нишкој тврђави. А, дан касније и код Ћациленда – усред Београда. Која је разлика – кад неког стрељате, или му ставите мету на чело, да то неко други уради уместо вас? У узаврелој Србији, узаврелој младости мало фали да тај неко – инспирисан тим написаним и вашом подршком, изреченом или прећутаном – у бесу узме оружје и опали.
Цивилизоване земље у свету донеле су законе против нацизма. Ви сте правник. Учили сте то на факултету, или сте баш ту лекцију намерно прескакали. Свакако, били сте дужни да по доласку на власт прочешљате наше законе. Пошто нисте, или јесте – па их нисте разумели, прочитајте поново Службени гласник РС, број 41/2009. којим се у Србији забрањују манифестације неонацистичких или фашистичких организација и удружења, па и забрана употребе неонацистичких или фашистичких симбола и обележја… Нажалост, то забрањено, качи се код нас – јавно. Без ваше осуде. Без вашег питања – ко је то учинио? Уместо да примењујете законе, ви ћутањем ово одобравате. Чији сте ви председник кад се тако понашате?
Једнима сте брижна мајка – до патетичне хипохондрије, па чим кап воде падне на њега, водите га у Ургентни, у пратњи целе Владе. Доносите закључке, да је то што је учињено њему било, у ствари, намењено вама. Вас су хтели да убију разјарени хулигани. Ваша верна сарадница долива уље на ватру и со на рану, па каже о овом догађају – напале су га нацистичке терористичке хорде, најгори нацисти. Ко? Како? Чиме? Поливањем водом из пластичне флаше!!! Хтели су да га убију, наставља она драматично – као што хоће да убију и нашег председника, потврђује ваше речи. Опет исто питање… Ко? Како? Чиме? Опет исти одговор… Поливањем водом из пластичне флаше. И да додам најбитније – флашом без поклопца! Јер, да наци није скинуо поклопац са флаше, ћаци не би био попрскан. Штитићемо нашу децу – закукава ваша сарадница плачним гласом пуним презира – за све који нису ћаци, већ су наци – спремни да водом из пластичне флаше изазову рат. И да вама ураде – оно – што сте ви и ваша сарадница исконструисали. Што се тога тиче, спавајте мирно. Нико вам не жели ништа лоше. Само да нам се склоните с главе и са чела државе.
Док нашим нацима ваши ћаци ломе вилице и разбијају главе металним шипкама, док их газе колима и носе их на хаубама, ви се понашате као зла маћеха. Одобравате, подстичете. Просипате приче како то наци сами себи раде, пијани и дрогирани. Кад се десило ово у Студењаку, најмрачнијим речима описивали сте студенте у блокади. Ваш ћаци је мучен, гажен, шутиран… испребијан у пределу врата и кичме, једва је преживео линч разјарених хулигана… Бринула сам, најискреније. Кад је насиље у питању, не желим га никоме. За разлику од вас… У јеку протеста у Србији, ви се хвалите како испоручујете оружје Израелу. Ја сам једини у Европи данас који тргује војном муницијом са Израелом, изјављујете поносно. А, да ли се питате, колико је деце од те ваше муниције страдало? Колико их је осакаћено? Дирну ли вас њихове сузе, зато што их је то ваше оружје оставило без браће, сестара, родитеља, другара…? Задрхти ли вам срце на тужне призоре, због те ваше трговине – којом се поносите? Да би срце задрхтало, треба да га имате.
У сваком случају, мој страх јењава већ сутрадан, након те вечери кад је у Студентском граду нападнут ваш ћаци. Двадесет нациста је похапшено одмах. На те-веу с једне стране гледам хапшења нација, а с друге ћација у инвалидским колицима – у пратњи државног врха. Конференција за штампу, препуна патетичних порука. По вашем извештају из претходне вечери и по извештају ваше сараднице, очекивала сам да ћаци лежи непомичан на интензивној, тамо где понекад ушетате без питања доктора. Срећом, па вода којом су га наци полили није оставила последице. Њена специфична тежина зависи од температуре, а напољу је температура била повољна, па је специфична тежина воде била мала. И све је прошло без повреда. С вашом блиском сарадницом, ћаци је већ сутрадан расположен и ведар отпутовао преко границе, у посету својој породици.
Док своје ћације чувате ко очи у глави – храните их, плаћате, позивате их на састанке у свој кабинет као консултанте – према студентима у блокади крајње сте сурови. Не можете да им доакате. Они се не купују и не желе да им пребивалиште буде у Пионирском парку. Зато претите како ћете им укинути факултете, како се наредне године неће уписатии, како за њихове професоре у блокади неће бити примања. Нееема пара. Неема… Ето. Нема пара, а неће ни да буде… Тако ће да остане – узвикујете ликујући. Знају они да је ова фарса с кажњавањем ваша потајна жеља да укинете државне факултете и дате предност приватним – које би основали ваши рођаци… Сви блиски вама, од којих можете имати користи.
У јавном обраћању недавно рекосте – дипломе више никога не занимају, битно је знање. Психолог, редовни професор Филозофског факултета Александар Бауцал, на ту вашу глупу изјаву дао је паметан одговор – дипломе свакога занимају кад иза њих стоји знање, а не слепа послушност вођи. Браво за професора, који је потом поручио будућим студентима – зато упишите неки побуњени, а не ћаци универзитет. Закуцао вас је. Не улазите убудуће у коло које не знате да играте.
Верујем да ће ускоро на челу државе бити неко ко неће – блатећи студенте и професоре – уништавати државни универзитет. Неко, ко неће дозволити да се пишу пароле које могу да дају повод некоме, ко има кратак фитиљ, за још једну српску крваву бајку. Због свега учињеног с ваше стране – овом народу, желим да што пре одете – далеко одавде.
Биљана Вилимон (Извор: Радар.рс)
