Постоји теза да се на простаклук може одговорити само још већим простаклуком, да се насиље може победити само применом већег насиља, да се пропаганда може неутралисати само још бољом смишљеном и ефикаснијом пропагандом.

У ово време расплета тешко је погледати иза дима који се диже изнад запаљених пожара. Тешко је бити далековид у маглама садашњости у којима још увек тумарамо. Тешко ми је да се одупрем утиску да је у току сукоб две гомиле, не две целине, два ентитета, а никако две политичке опције, већ две гомиле које тренутно заузимају тактичке позиције и одмеравају снаге недељним пребројавањем.

А гомиле су одувек биле бесвесне, поводљиве и лаковерне. Њих покреће несвесно, оне реагују најпростијим инстиктима и видљива је њихова претераност у еманацији најпростијих осећања- претеране мржње или слепе заљубљености.

Главни импулс покретања маса јесте најављивање судбоносних догађаја који најваљују или претходе сменама епоха. Пад Берлинског зида, технолошке револуције, рушење Кула, СЕКА, КОВИД, Трећи светски рат-све су биле и остале пропагнадне фразе које су рабљење да би убризгале погонско гориво и трајно променило стање свести изманипулисаних маса. То јефтино емотивно оружје за масовно уништење здравог разума и данас је у употреби. Док смо оне који су до јуче најављивали Армагедон и други долазак Христа сматрали психотичним фундаменталистима, данас они који пласирају готово сличне небулозе о глобалним геополитичким променама са другим доласком или Трампа или Путина или Сија или било ког другог који ће остварити њихове идеолошке влажне снове постају ТВ звезде и yоутубе хероји нације.

Да бисмо избегли по ко зна који пут већ поновљени сценарио, морамо сачувати оно мало разума и искористити га за планирање сутрашњице на основу чињеница и искуства. Време је да полако разазнајемо обрисе Србије без Александра Вучића на власти. Каква ће она бити значајно, али не и једино, зависи од првих одлука његових наследника (правилније је рећи одлука оних који су га победили).

Прво што морамо подвући како премису јесте да ће на брод и даље морати да прати инерцију геополитичких померања која је усмерена тешким историјским наслеђем. Не наседајте-Крим није Берлин, Аљаска није Јалта, Украјина није ни Вијетнам, ни Афганистан.

Пробудимо се! Србија више није ни на граници цивилизација, нити је светска раскрсница. Та имагинарна граница коју ми замишљамо као зид, фронт или караулу, померена је на исток стотинама километара далеко, а ми смо остали дубоко у трбуху света који одбијамо да прихватимо као свој из инфантилног ината, а који је упркос том одбијању прожео све поре нашег друштвеног, политичког и индивидуалног живота. Дан после мора да буде дан нашег одрастања.

Нова власт имаће много гору позицију од оне са почетка века. Поново ће бити тешко одржавати револуционарни ентузијазам и унапред треба отписати ту врсту бесплатне помоћи. Нерешена питања која нам остају у наслеђе поставељене су као замке, као минско поље, као експлозивне направе са одложеним активирањем. Економски изазови биће први удари који ће погодити уморне, израњаване, могуће и разједињене победнике. Пре 25 година помоћ у виду донатроских конференција и отписивање дугова Лондонског и Париског круга били су наградни пакети за демократски двојац после Милошевића. Сада пре можемо очекивати покретање меница и извршитељску наплату дугова од било каквих знакова добре воље финансијских могула. Да, корупција убија, људи су жељни правде, али њихова напрасна правдољубивост обрнуто је пропорционална празнини њхових црева.

Косово је тег око врата који се претвара у мач изнад главе скоро сваком српском владару. Наступа фаза декомпозиције косовског мита. У покушају да се овим протестима одреди идеолошки предзнак неретко и олако даје оцена да су они десничарски, национални, партиотски… Демогашки памфлетари маскирани у професорске тоге мешетаре што по улици, што по факултетима, што по разним медијима упитног квалитета настојећи да побуњеној омладини увале старе заблуде као нове завете, старе дугове, као нове обавезе, њихове поразе као будуће победе. Лажни националисти увек емотивном психологијом настоје да другима наметну ирационалне циљеве уз упорно неодустајање од историјских неистина. Дан после мора бити почетак преображаја Срба у модерну нацију! Рационализовани модернизам не искључује постојање митова, културе сећања, очувања традиције, јачање институционалне историјске свести. Све су то категорије које чине интегративну структуру једне заједнице. Дан после није почетак чекања освете, мобилизације или мрмотског догодинашења. То онда не би био дан после Вучића, већ поларна ноћ. Нама треба нови почетак, а не репризе.

др Александар Дикић

И опет, позиција нове владе према косовском проблему биће гора него оне пре 25 година. Тада је међународна заједница попуњавала вакуум настао после протеривања српске државе и трасирала пут косовској независности од Београда, сада је на столу формализација тог процеса који Србија не може да избегне. За све оне који не подносе предочавање стања безалтернативности, Србија има три опције. Прва је политика реститутио ад интегрум, односно повратак на стање пре 1999.које је могуће остварити само потирањем онога што се тада догодило, а то је решавање политичких проблема применом силе. Друга опција је такозвана политика замрзнутог конфликта која је могућа само када постоји баланс моћи свих укључених страна. Трећа опција јесу преговори. Ништа ново, ништа непознато. Напротив, преговарали су сви од Ђинђића, преко Коштунице и Тадића, до Вучића. Споилер алерт-преговараће и победници! На жалост, киша пада и по праведнима и по неправеднима, маневарски простор нове власти биће изразито сужен, јер су захтеви, обавезе и постигнути компромиси предетерминисали коначно решење. Једина концесија коју је можда могуће остварити и коју отворено прижељкујем јесте одустајање од чланства у ОУН за Косово.

Да не бисмо опет упадали у колективну аутодеструкцију због депресивности услед изневервене револуције, већ је сада време да постављамо оквире не за будућа питања, већ за могуће одговоре које ћемо морати да дамо не странцима, не времену испред нас, него себи самима. То неће дефинисати саом дан после Вучића, већ и нас после њега. Ако будемо уопште способни да себе после свега погледамо у огледало.

др Александар Дикић