Наши и те како бројни активни југоносталгичари, у очекивању пада Вучића (што се неће, нажалост, десити баш преко ноћи), интензивирали су своје обмањујуће приче како би још више пробудили југословенске сентименте код великог дела наше нације. Надају се да ће се, уместо да крене путем националне консолидације, Србија после диктатуре још више понашати као мала Југославија.

Кич преварантски патриота Вучић за њих је, због празних националних речи, превише Србин. Када га се решимо, хтели би да се правимо да смо Југословени. Ваљда, да могу поносно да певају – док се возе од Суботице до Врања – „Од Вардара па до Триглава“. Или, да избацим из игре сентименте, да за рачун наших регионалних опонената који систематски раде себи у корист, лобистички паралишу Србе прежваканим заблудама о „братству“ да би релативизовали сопствене потребе ради некаквих „општих“ регионалних тежњи (иза којих се крију рачуни наших опонената).

Велика Југославија је – гледано начелно – представљала пожељан пројекат. Она је могла да буде добар оквир за обједињавање сродних, често скоро истородних, народа, који су били тако измешани да је њихово раздвајање морало да буде болно. Међутим, једно је теорија, а друго пракса. За њу да би била успешна потребна је двострана сарадња. Сви у заједници морају нечега да се одричу да би она имала истински смисао, а не да се само једна страна ради ње жртвује.

Срби су искрено тежили југословенском обједињавању, и ради њега су – брзо се показало – фатално жртвовали своје националне интересе онда када су у многоме могли да их парцијално реализују 1918. године. Тиме су, буквално, Хрвате и Словенце спасли од комадања и неизвесне државне будућности онога што им преостане. Заузврат нисмо добили захвалност, већ Јасеновац, Јадовно, покољ у Глинској цркви.

Ушли смо у заједницу са онима који су нас мрзели, а они су спас који су тако добили на тацни, доживели као фрустрирајући пад у загрљај већег „брата“. Још више су нас због тога мрзели. Упркос томе – и чињеници да је Хрват Ј. Б. Тито, пошто је несрећним сплетом (гео)политичких околности постао господар обновљеног југословенског простора 1944-45. године, нанео Србима више зла него сви турски султани заједно – наши „просвећени“ Европејци поново нам продају југословенски кошмар као светли сан. И не смета им да тврде да су либералне демократе западног типа, док величају крвавог бољшевичког тиранина какав је био Броз.

ФОТО: Фонет/АП

Најновија њихова прича, намењена завођењу доброћудног српског народа, вечно жељног некаквог братства, која је и повод за овај текст, гласи: наши студени су поново унели дух слоге у читав регион; многи у Хрватској, Словенији и другим данас независним деловима некадашње Југославије, због њих поново са симпатијама, наводно, гледају на Србију.

Можда је стварно делимично тако, мада је чињеница да нас многи у комшилуку мрзе са студентима или без њих. То не значи да ми било кога требало да гледамо „урокљиво“. Уверен сам да је и пре најновијих дешавања у Србији, већина Срба имала људско разумевање за наше окружење. Но, како се каже, љубав за љубав, а сир за паре. Не мешајмо бабе и жабе. Прагматично гледајмо себе!

Све најбоље комшијама, али не на рачун наших интереса. Њих морамо да штитимо без штетних „филија“ и „фобија“ у односу на било кога. Геополитика је заснована на хладним калкулацијама. А што се југословенства тиче, после свега што смо због њега доживели, нека иде на главу свакоме ко нам га нуди. То пожелети је крајње рационално!

Драгомир Анђелковић ФОТО: КТВ

Један паметан српски политичар у БиХ, новинар Ристо Радуловић – на основу искуства са представницима Хрвата у Скупштини те наше земље под аустроугарском окупацијом од 1878. (од ње и анектиране 1908. године) – пре Првог светског рата указивао је куда ће нас одвести непромишљена, срцепарајућа, наклапања о братству са Хрватима (налик онима која су поново у моди). Подсећао је Србе да су слично поступали са Бугарима, па су прошли као „бос по трњу“. Онда су прешли на Хрвате, и, далековидо је тврдио, неће се ни то добро завршити.

Државне трауме које смо имали од 1918. до 1941. године, па усташки геноцид 1941-45, те диктатура црвеног цара надахнутог франковским идејама у коминтерновској обради и његових епигона до пред крај СФРЈ, коначно, и наша крајишка голгота 1995, потврђују колико је мудри Херцеговац Ристо – за кога ретко ко и од образованих Срба данас зна – био у праву. И ништа се није променило. Не наседајмо, стога, на антисрпску југоносталгичарску пропаганду, колико год да чисто људски гледано, сви ми средњих и старијих година, имамо и лепе успомене из доба Југославије, те је та држава, да је било према њој преовлађујуће добре воље и код других а не само у Срба, могла да буде добро решење за све нас!

Драгомир Анђелковић