Браниш своју слободу, Вучићу!

Коју Србију и коме ти то не даш, Александре Вучићу?!

Од кога је браниш овим отужним ходочашћем у твоје лудило?!

Хоћеш ли ту дивну тробојку од 200 метара развити, или се сакрити под њом, и верујеш ли заиста да је довољно велика да покрије сва зла која си Србији учинио?!

Развио си ти и покрио Србију црнином, безумниче!

Браниш Србију коју си подвео белосветској фукари!

Браниш Србију која нема већег душманина од тебе!

Браниш Србију која вришти и запомаже да је оставиш на миру и да је више не “браниш”, не би ли шта од ње остало, осим сећања!

Ако би заиста да одбраниш ову нашу мученицу – заштити је од себе!

Нама је Србија дом, нама је све, а теби је плен!

Ниси ти председник већ робовласник, тамничар, највећа Јуда и јаничар!

Браниш голу власт и фотељу из које као на пијаци кантариш коме од фукаре колико Србије, и колико си ти у томе добар сребрњака…

Браниш велеиздају, дилове са западним пробисветима, договоре с Куртијем и њему налик зверима, договоре да се Србијом копа и рудари, да се учини депонијом “слободарског” света, да раднике окујете у ланце и пелене, да старост буде пресуда без права на помиловање, да младост буде агонија без хоризонта, да страх буде темељац на којем ћемо се довека кућити…

Браниш своју слободу, Вучићу!

Не мари ако је Србија у оковима док год ти ниси!

Не мари да од ње ништа не остане док год је шака земље за твоју фотељу с које ћеш позивати лешинаре да дођу по то костију што ће претећи…

Спреман си да све спалиш не би ли се у том пламену звао председником, генерални заступниче беде и јада!

Браниш своју слободу, Александре Вучићу, а све ти даље измиче!

Није ово борба две Србије, које толико желиш да закрвиш, већ устанак човека у човеку, и ту си већ поражен!

Ми осим Србије ништа друго немамо и не треба нам!

Нама је дом, нама је све, а теби је плен, но томе је крај!
Залуду доводиш ове мученике да сведоче и кличу твојем лудилу – Србија више неће бити дневна болница твоје манитости!