Мој радни дан почиње рано, ујутру у 7 или увече у 19 и траје 12 х. Док већина људи тек узима прву кафу или креће у вечерње шетње, моје колеге и ја облачимо униформу и улазимо у свет где секунде често одлучују о животу и смрти. Нема ту гламура, нема простора за калкулације. Само адреналин, одговорност и једно питање: како помоћи човеку који је пред тобом.

И никада, али баш никада, то питање не гласи: „Да ли си наш или њихов? Да ли си чаца, мигрант, бескућник, професор, дете, политичар?“ У амбуланти и на терену сви су исти – људи којима је помоћ потребна. Мој посао није да судим, већ да реагујем. Ако срце стане, ја га покрећем. Ако плућа не дишу, ја их отварам. Ако неко лежи на асфалту, крвав и уплашен, ја се сагињем и пружам руку.

Зато ме боли када видим како су моја три колеге из Новог Сада – др Вања Станић, Немања Великић и Дејан Спремић – остали без посла, само зато што су одбили да буду део политичке режије. Они нису одбили да помогну повређеном човеку. Одбили су да дежурају у просторијама политичке партије, без званичног позива, без процене да ли има повређених, без иједног разлога који би био медицински. И за то су кажњени отказом.

Ноћас сам се вратила са смене у другом граду. Док сам пратила пренос из Новог Сада, сцена је била језива: у колима са ознаком Хитне помоћи, београдских таблица, седео је човек са фантомком. Када је упућен апел да се помогне повређеној жени, рекао је да је ово „Хитна помоћ за њихове… полицију.“ Одједном је постало јасно колико далеко може да иде подела – ово више није медицина која помаже људима, ово је возило које служи само једној страни.

Док гледам директан пренос из Новог Сада, осећам нешто што никада раније нисам. Видим како ударају беспомоћну жену, а ја сам та која би, кад затреба, требала да их спашава, те исте што туку и не бирају. Срце ми се стеже, инстинкт вришти – прво сам мајка, па тек онда лекар. Имам троје деце и природно је да у себи преиспитујем: како да заштитим њих? Шта ако су то моји? Хипократова заклетва и моја професионална етика кажу: помажи свима.А не, да је неко ударио моју децу, не бих се држала заклетве – јер нисам их родила да би их туче неко само зато што је плаћен. Тај инстинкт да заштитим своју децу удара право у срце и јасно показује где су границе моје професионалне и људске одговорности.

И у тој дилеми остајем верна свом позиву: не бирам стране, не бирам кривце. Бирам живот. Бирам да пружим руку онима којима је потребна, чак и кад срце лупа за моју децу.

Какву поруку шаљемо када Хитна помоћ постаје инструмент подела? Када лекари и техничари више нису ту да спасавају животе, већ да буду продужена рука било које силе? То није само морално неприхватљиво – то је опасно.

У мом послу, бол нема партијске боје. Страх не зна за идеологију. Смрт не бира странку. И зато ни ја не бирам – кад седнем у кола Хитне, сви су моји пацијенти.

Политика ће можда и даље покушавати да увуче нас, лекаре, у своје прљаве обрачуне. Али док год постоје људи у белом и у црвеним униформама Хитне који излазе на терен, једна истина ће опстати: ми не питамо „чији си“. Ми питамо само – како да спасемо овај живот.

др Светлана Цвијановић