Одређен број студентских пленума је од опозиције тражило да напусти Народну скупштину у циљу повећања притиска на режим да распише ванредне парламентарне изборе. Имајући у виду неколико бојкота које смо имали у последњих 5 година (хттпс://т.ме/политицки_коментар/9), поново су на површину испливали паушални ставови о бојкоту који игноришу контекст. Зато је ово прави тренутак за категорију „Контекст је кева“.

Пре тога само да јасно кажем свој став: мислим да би и за опозиционе странке, али и за борбу против Вучића, био добар потез да послушају студенте. Прво, зато што бојкот није трајна одлука, нико им не тражи одрицање од мандата, и у сваком тренутку за 2, 3 или 6 месеци могу да прекину бојкот уколико се промени контекст (јер контекст је кева). И друго, зато што то јесте јак притисак и оспорава легитимитет Скупштине коју бојкотује скоро трећина посланика.

Сада да се вратим на основну тему, а то је сврха или учинковитост бојкота у односу на контекст.

Бојкот није ни добар ни лош по дефиницији, Баците у смеће све паушалне, у намери универзалне, позиције о бојкоту.

Бојкот се не може процењивати на основу историјских аналогија, најдраже дисциплине кафанског емпиризма. Последице једног бојкота неће нужно бити исте и код следећег, какве год да су.

Е сад мало о чињеницама.

Бојкот Народне скупштине 2018., и повезани бојкот парламентарних избора 2020. године ЈЕСУ били успешни, јер су зауставили пропадање опозиције и успоставили Народну скупштину оспореног легитимитета, што је режиму по први пут од 2012. године отежало да спроводи неке своје политике (Рио Тинто, корона закључавање, чак и поражавајући резултат за промену Устава иако је референдум, доказано, покраден и на крају прихваћен), а опозицији је омогућио раст подршке и, коначно за разлику од свих избора од 2014. године шансе на неким изборима (локалним 2023. и 2024.). Оспорени легитимитет се види и у томе што је режимо морао да одржава избора за Народну скупштину три пута у четири године (2020., 2022. и 2023.) иако је имао јаке већине. Бојкот је био један од кључних носиоца развоја свих криза од 2020. до овамо јер је, стварајући вакум у представничкој институцији, политику јако гурнуо на улице.

Са друге стране, бојкот неких опозиционих странака неких локалних избора 2024. године, а посебно београдских, јесте био лоше решење јер је одузео реалну могућност опозицији да освоји Београд, Ниш, Чачак, и још неке градове и општине (махом београдске).

У овом мандату, бојкот Народне скупштине је, до скоро, био лоше решење за опозиционе странке, јер је Скупштина била основна платформа опозиције за комуникацију. Међутим, са појавом новог, доминантног, политичког актера који није у Скупштини, диктира политички темпо и који је пребацио политичку арену у потпуности на улицу, остајање у скупштинским клупама делује као висок политички ризик.

Поготово када је одговор веома смушен јер имамо неке странке које су одмах прихватиле (ДС, ССП, СРЦЕ, НДСС), неке које су прихватиле али и даље имају скупштинске активности (ПСГ), неке које су најавиле бојкот само следеће седнице (ЗЛФ), и неке које траже договор да би ступиле у бојкот (НПС).

Душан Љ. Миленковић

хттпс://т.ме/политицки_коментар

*Фотографије су избор уредништва портала