Среда, 20. новембар

На факултету састанак поводом организовања мастер студија. Мобилни телефон, наравно, утишан, чак и не гледам у њега, јер и не очекујеш да се у раним поподневним часовима може десити нешто драматично. Након састанка видим два пропуштена позива са супругиног телефона, три са броја старијег сина и један са кумовљевог мобилног. У тренутку схватим да вести не могу бити добре. Зовем супругу Весну, јавља се, каже, долази хитна помоћ по њу. Црепови са вишеспратне стамбене зграде у Улици Пап Павла пали су јој на главу док се бициклом враћала са посла. Пали су и на неког младића који је прошао са мањим повредама и није сачекао хитну. Није било урагана, тек блажи хладни ветар, киша није липтала, више је сипила, временске прилике биле су непријатне, али уобичајене за ово доба године. Схватам да треба да одем директно у Ургентни центар и да ће она тамо стићи пре мене. Одсекле су ми се ноге од могућих сценарија.

Стижем тамо, она лежи, обливена крвљу, док јој зашивају главу. Чак су јој и патике крваве. Свесна, говори. Добро је. Срећа у несрећи била је да је носила и капу и капуљачу. Срећа у несрећи је да није са бицикла пала под точкове аутомобила у једној од најтешњих улица у Новом Саду. Срећа у несрећи је да је анестезиолог са четврт века радног стажа, па је одмах утрчала у апотеку, тражила компресу, објаснила апотекаркама како да је поставе да се заустави крварење и одмах позвала хитну помоћ.

Ту врсту присебности већина људи ипак не поседује. Да се неком другом догодило, количина изгубљене крви би била несразмерно већа, а последице јако тешке.

Одлазим на место незгоде да фотографишем локацију и остатке црепа који је делимично уклоњен. На друштвеним мрежама су се већ појавили снимци очевидаца који су били на лицу места када се све догодило. Медији објављују каква се незгода десила у Пап Павла, сазнају и идентитет оштећене, Весна моли да се не објављује име. У праву је. У земљи у којој живимо, таблоидни режимски медији би ову несрећу извргли руглу и још прогласили за режирану, упркос сведоцима, материјалним доказима и тешким повредама главе. Уосталом, ово је класичан случај објективне грађанскоправне одговорности власника зграде за штету насталу од опасне ствари, дакле, нема непосредне одговорности државних институција. Али, вест да се такве незгоде, опасне по живот и даље догађају у Новом Саду, свакако не доприноси осећају сигурности људи на улицама града.

Почињем да фотографишем место несреће, господин који је паркирао аутомобил тамо где се цреп стропоштао пита да ли ми је потребна нека помоћ. Док објашњавам да није безбедно да ту стоји, нешто уз велику буку пада на његово возило. Тргли смо се обојица. Радило се о великој количини воде која је одједном ударила о кров. Човек је брзо ушао у аутомобил, претпоставили смо да се вода са крова вишеспратнице у Улици Пап Павла 39. обрушила на возило и да следи ново стропоштавање црепова.

Удаљавам се још мало, завршавам снимање, полазим кући, на десетак центиметара од мене поново уз пљусак пада већа количина воде. Подижем поглед и на балкону видим поглед жене избезумљене од мржње. Схватим да она, заправо, по тој хладној кишовитој новембарској ноћи упорно безуспешно покушава да ме полије кофом воде, не би ли ме, у својим влажним сновима, докрајчила упалом плућа. Очито је препознала зло митско биће из Вођиних болесних тирада. Парадигматска ситуација. То је Србија данас. Неки људи покушавају да унесу ред у хаос, држе се закона и трагају за доказима и одговорнима за све што нас је снашло, док разне брнабићке и брнабићи, хиљаде њих, годинама идиотизовани гледањем режимских медија, морално и интелектуално дегенерисани, из мрака и безбедности својих балкона покушавају да свим могућим средствима напакосте онима који се не уклапају у стандарде Пинка и Хепија.

ај јуродиви Хомо ерецтус са кантом воде у рукама, који је, нажалост, вероватно, нечија бака или мајка, је симбол баналног зла које се надвило над овом земљом.

Четвртак, 21. новембар

Весна је код куће, пребродила је прву ноћ после несреће, стабилно је, има болова, има и крварења ране, али с обзиром да је исход могао бити фаталан, пао је камен са срца и деци и мени. Данас не пратим вести. Спремам се да сутра одем на протест у кампус Универзитета.

Поново ће застати мој рањени град.

Бојан Пајтић

Извор: Данас.рс