Открића о милионским донацијама из манастира Тумане у касе Српске напредне странке (СНС) представљају не само финансијски, већ и морални скандал епских размера. Ако се испостави тачним да се милостиња верника, новац од свећа, икона и „добровољних прилога“ слива директно у политичке фондове – онда више не говоримо о злоупотреби вере, већ о системском понижењу духовности зарад политичког опстанка.
Српска православна црква (СПЦ) и режим очигледно више не знају где престаје храм, а где почиње партијски штаб.
Ова перфидна симбиоза власти и Цркве, цементирана паролом „ко је за Вучића, тај је за Бога“, укида последње преостале границе између светог и профаног, између вере и манипулације. Ако се заиста из манастира износе милиони евра у готовини и преливају у црне фондове СНС-а, онда СПЦ више није само духовна институција – већ директни партнер у политичком криминалу.
Верници – саучесници или жртве?
Верници, који са вером у очима пале свеће и остављају динаре у кутије „за манастир“, верују да улажу у своје спасење. А заправо финансирају сендвиче, аутобусе за митинге и продукцију вештачког одушевљења на страначким скуповима. То је светогрђе. То је издаја поверења обичног човека, који последњи динар даје Цркви – а онда га гледа на ТВ-у, како „аплаудира“ Вучићевим говорима из првог реда.
Држава је секуларна – осим кад то не одговара СНС-у
Закон јасно дефинише Србију као секуларну државу. Црква би требало да буде одвојена од државе. Али у пракси, СПЦ и СНС функционишу као политичко-финансијски савез, у којем се олтар користи као говорница, а храм као банкомат. У тој симбиози, Црква добија привилегије, земљишта, ослобађања од пореза и градњу храмова јавним новцем, док режим користи Цркву као средство масовне психолошке контроле.
То више није ни режим. То је клерополитичка диктатура, у којој критика Цркве постаје бласфемија, а критика власти – издаја. И једно и друго се у јавности санкционише – друштвено, институционално или чак физички.
Тумане као симбол свега што не ваља
Манастир Тумане постаје симбол изопачења – место где се вера користи као политичко оружје, а новац уместо помоћи сиромашнима одлази у руке политичке мафије. Ако се испостави да су милиони евра у кешу ишли из Тумана директно у СНС, то није само кривично дело – то је духовни злочин против народа.
Где су ту надлежни органи? Где је ту Пореска управа, Агенција за борбу против корупције, тужилаштво?
Неће их бити – јер су део истог система. Система у којем је СПЦ недодирљива, а СНС свемогућа. Докле год народ пристаје да се моли пред политичким идолима и ћути док му се вера претвара у оружје контроле – биће саучесник у сопственој пропасти.
Зато питамо:
Да ли ће СПЦ демантовати ове тврдње – или ће ћутањем потврдити?
Да ли ћемо коначно имати независну истрагу о прању новца у црквеним фондовима?
Да ли верници у Србији заиста желе Цркву која служи партији, а не Богу?
Ако је вера постала алат за контролу, а Црква продужена рука режима, онда смо изгубили не само демократију – већ и духовни компас. Србија се не сме претворити у земљу у којој се на крсту не налази Христ, већ лик лидера партије.
Јер када Бог постане део политичке кампање – тада ни вера ни држава више немају смисла.
Ђакон Бојан Јовановић
