БИВШИ

На почетку беше реч, а реч може да оживи, али и да убије. Има неку специфичну тежину, још када добије емотивно убрзање постане најјача сила у универзуму.

У Србији се не бирају речи када је политички обрачун у питању. Попут рафала испаљују се увреде, клевете, оптужбе. Реч у српској политици готово никога не обавезује, она је јефтина, али корисна. Оне које еродирају људско достојанство, које пробијају све моралне панцире, које никога не остављају равнодушним – оне су најрабљеније, најефикасније.

Куртијевци, Нато-локатори, издајници, продане душе, олош, идиоти..

Да ли знате иједну земљу у којој особе које покривају највише државне функције јавно изговарају ове речи обрачунавајући се са политичким противницима? Да ли знате председника који константно, али константно користи увреде у сваком обраћању нацији?

Сада се устаљује полако синтагма „странке бившег режима“. Она се перманентно понавља како би се „запатила“ у јавном простору јер има вишеструку намену и ефекат.

Да поновим. Александар Вучић је НАЈГОРИ председник у историји наше републике. Макар по два критеријума – он дискриминише грађане са другачијим политичким опредељењем и потире независност институција свих осталих грана власти. Само та два критеријума су довољна да убедљиво држи зачеље у историји српског политичког плурализма.

Ипак, он је у неким стварима у праву. Народ не жели бивше. Народ ретко када прашта. Могуће се неке олакшавајуће околности и пренебрегавања, симулирање колективне амнезије, али нико не жели да се врати на старо. Народ жели промене, а оне морају да донесу новину.

Тешко је рециклирати политичке биографије у Србији, јер је политика опасна и тешка друштвена дисциплина. Ако желите да постигнете неки циљ морате се замерити неким људима, понекад и већини. А ако желите да трајете, онда људима досадите, па је њихова природна реакција „доста је више и његовог“. Оба ова фактора Вучић и те како добро зна, зато своје противнике стално назива „бивши режим“.

Иако некада изгледа да не бира речи, да искаче из вербалног колосека, он тачно зна које речи имају најјачи ефекат на циљну групу. Људима се кроз деценијску кампању огадила власт пре Александра Вучића. Људи који су обележили то време су бездушно криминализовани, дискредитовани, дехуманизовани. То време је без икаквог чињеничног утемељења проглашено за најгори период у новијој историји Србије, за еру националног понижења и моралне декаденције.

Али, Србима често нису важне чињенице, већ утисак. Он се стиче комбинацијом моћи убеђивања и емотивне манипулације. Вештим фокусирањем на нежељене догађаје из тог периода може се исти осликати најгорим бојама које постоје. Када се вирус сузи, када је поглед фокусиран, као кроз дугачку цев, ограничен, циљан, наравно да је немогуће видети ширу слику. Када сте преблизу или предалеко од слике не видите њен садржај, њену поруку, не можете да је разумете или протумачите. 

Тако је и са тим појмом „бивши“. Он је окидач, драж за Павловљев рефлекс хипнотисане и изманипулисане масе. Ружна прошлост је оправдање за овакву садашњост. Насилно снижена лествица стандарда претходника визуелно доноси илузију о „узвишености“ актуелних властодржаца. И то тако траје више од деценије.

Та илузија не би била могућа без перманентног тровања, убеђивања, индоктринације публике са истом причам, истим фразама, истим мантрама. Тај посао преузели су неуморни СНС лакеји, квази-интелектуалци који продају своје услуге режиму тако што рентирају свој медијски утицај и интелектуалне капацитета, ма колико оне ограничене биле. Они се окупљају у више телевизијских сабирних центара, најпопуларнија ја Ћирилица и из позиције еx цатадрае трују народ полуистинама, демагогијом, историјским небулозама, геополитичким фантазмагоријама. А те лудорије су запаковане и печатиране факсимилима универзитетских професора, академика, директорта разних института…

Рент-а-интелектуалци су постали тренд у Вучићевој Србији. Можете их препознати по силини  наступа и плиткости уверења, по фразама којима дају ново рухо, по елоквенцији која служи да завара, опчини, превари.

Има само један проблем који они никако не умеју да реше, али нико нема прилику да га пред њих постави. Како то да су бивши криви за све, а више је бивших на власти, него у опозицији?

Ако погледате број странака бившег режима које су на листи „Србија не сме да стане“ бићете запрепашћени. Па тамо је Расим Љајић, вечити министар, Ивица Дачић „вечито“ на власти или уз власт, Ненад Поповић ДСС, готово цео УРС, ПУПС, делови СПО-а…

У опозицији постоје само две странке које су чиниле бившу власт. То је ДС и ДСС. Сви остали су направили или се учланили у друге странке. Па зар то није урадио и Александар Вучић 2008. године. Хтео је да почне из почетка. Желео је да направи отклон од радикала, који су опет бивша власт из деведесетих и учланио се, из темеља стварао нову Српску напредну странку коју како каже никада неће напустити. Зар то нису урадили и Драган Ђилас, Мирослав Алексић, Борис Тадић…?

Све опције зелених су освежење на политичкој сцени. Саво Манојловић такође. Све варијанте Ми глас из народа (шта год ко мислио о њима) су почетници у високој политици.

Па ко је то онда бивши и ко сноси политичку одговорност за то тако ужасно „бивше“ време. Обе странке бившег режима ДС и ДСС су више пута мењале своје руководство и тиме показале да прихватају индивидуалну, али и колективну одговорност за грешке почињене док су вршиле функцију власти. Да ли је једина казна после одласка са власти партијска еутаназија? Да ли је после силаска са власти неопходно угасити организацију, јер је политичка катарза немогућа код Срба. Једина казна после власти, односно једини ефикасни начин да се неко не само склони, већ и да му се онемогући да се икада више врати на власт јесте политичка, а некада и физичка сахрана. Ми смо народ екстрема, не можемо другачији бити у политици. Зато нам је узрок смрти владара тако често био насиље.

Бивши јесу најгори, али они бивши који су сада актуелни. 

И још једна истина – бивши бивших су били најгори. Црвено-црна коалиција била је нешто најгоре што се десило Србији последњих педесет година. То је тако лако доказиво, да је безобразлук доводити тај полуаксиом у питање. Горе од најгорег је што су најгори добили другу шансу. То је наша најгора грешка и због тога ћемо платити и плаћамо највећу цену.

Бивши бивших ће нам доћи главе баш због тога што немамо правилан однос према свим бившима. Зато нам је и садашњост оваква каква јесте. А и она ће ускоро постати бивша.

Др Александар Дикић