Ширите Ћациленд, па ће Београд ускоро постати његово предграђе. „Ја, бела града!“, узвикнуо је непознати старословенски естета, пре скоро миленијум и по, угледавши беле камене зидове изнад ушћа Саве у Дунав. Баш та белина инспирисала је тадашње досељенике да Београд добије своје име. Бурна историја нашег главног града бојила га је разним бојама. Након четрнаест векова, ви сте одлучили да му изворну белину вратите. У центру града поставили сте – беле шаторе.
Посматрајући Београд некада, чувени француски архитекта Корбизије рекао је да је то – најружнији град на најлепшем месту на свету. Шта ли би рекао сада? Ма, баш вас брига. Није Корбизије ваш пријатељ Макрон, који у свом џепу држи ваше преписке преко везе Скај, па морате да слушате све што вам каже. Као знак захвалности, купили сте прошле године од њега – дванаест борбених авиона рафал, а недавно и фалкон 6 X. Браво. Али, за који ће вам?
Можда је одговор у вашој недавној изјави на једној вашој телевизији – плашим се да је у мени, у мојој глави, почело да се појављује то нешто лоше, а то је како да вратим свим људима који су толико зла нанели мени, породици, мојој деци и свима, а то не смем… борим се против тога свакога дана… Почела сам буквално да размишљам. А, шта, ако се то чега се плашите, обистини? Шта, ако једног јутра устанете на леву ногу, па то лоше из вас провали и кренете рафалну паљбу и из ваздуха и са земље – на студенте и грађане који вас не воле? Није лако борити се са својим демонима, у време кад треба да се борите са студентским блокадама.
Након виђеног у Москви, где наш црквени поглавар изговара да се у Србији одвија – как називајетса обојена? Цветнаја – стиже превод од владике Иринеја. Цветнаја реваљуција извадјитса у Сербији, наставља на српско-руском наш патријарх, док се Путин смешка слушајући нови братски језик којим наш поглавар барата. После овог друкања младих, од стране црквеног поглавара – пред целим светом – тешко да би нам бог помогао ако би то нешто лоше провалило из вас. И бог се променио. Уместо да се бави вером, бави се политиком. Студенти и грађани јесу мирољубиви, али ако вама на ум падне да треба да се светите, бог ће то одобрити. Зато, удрите. Као ономад у Новом Саду, испред Факултета за спорт и физичко васпитање. Декан се спотакне, а ви оптужите студенте да су хтели да га убију. И опалите пендреком. Мушко, женско, старо, младо, није битно. Да разбијете ту цветнују реваљуцију и напишете бестселер – како сте то лако учинили уз божју помоћ и батину.
А, док то из вас не покуља, пођимо у Савамалу. Једне ноћи, неки идиот, за којег сте након неколико година признали да сте то били ви, тај идиот је наредио рушење Херцеговачке. Тако је почело. Потезом тог идиота. Све што је Корбизије похвалио – а то су обале Саве и Дунава – тај идиот је уништио бетонским зградама. Историја Београда је историја хиљаду опсада, закључили су историографи, а ви сте то буквално схватили. У античком граду Београду, у којем је најстарија зграда млађа од триста година, био вам је изазов, да и то што је од тих историјских објеката остало, ви срушите. Да изградите ново и реновитате старо, по својој вољи, крпљењем и незнањем. Зато се и десило да падне надстрешница и убије шеснаест младих.
Од тада су кренуле студентске блокаде. Од тада се у вашој глави одвијају космички процеси. Од тада ничу шатори. Прижељкујете нешто лоше што бисте радо учинили. Шекспировска дилема у вашем стилу – бити ил’ пребити. Није вама лако. Али, свесни сте да студенти нису из хира напустили школске клупе. Они траже правду за мртве, док ви стишавате своје живе мисли. Спопада вас жеља да се светите. Зашто бисте то чинили? Зато што ниједан њихов захтев нисте испунили, па сад траже вашу оставку? Ако је за вас највеће зло да изгубите власт, ако је то зло због којег трпи ваша породица, ваша деца и ваши истомишљеници, ви сте на коњу! Пардон, у авиону! А, шта да кажу родитељи чију децу је бетон убио и који од туге немају куд да оду, сем до гроба најмилијих? Генералну пробу освете сте имали. Средином марта, за време одавања поште жртвама надстрешнице, пљунули сте и на живе и на мртве. Соничним оружјем. Потврђено. Тачка.
Отуд шатори… Отуд јефтина вашарска атмосфера уз јело, пиће и музику за првомајске празнике, испред Скупштине. Није ли вам бар мало непријатно, од задаха тои-тои клозета од којих воња цео град? Прекомерно бесплатно ждрање, узрокује и прекомерно бесплатно срање. То сте грађанима намерно приредили.
Описујући Београд, наш славни нобеловац забележио је… Просут, управо као да никад не постоји, него вечно настаје, дограђује се и опоравља… Немојте да скачете, нису то рекли студенти. Они Нобела тек треба да добију. У питању је Иво Андрић, наш књижевник. Памтите сигурно обавезно штиво из лектире – На Дрини ћуприја. За тај роман је добио Нобела.
А, да ли то ваши ћаци знају? Да ли уопште знају да се њихов шаторски град налази на Андрићевом венцу? Пропитајте их. Посебно оне четрдесет плус. Они су у Ћациленду најбројнији. У паузи, између гашења шатора кад ватра плане – испред некадашњег дома нашег славног књижевника, а садашњег Спомен-музеја, они леже, једу, пију и бацају отпатке и лименке где год стигну. У слободно време играју кошарку и кош омашују. Научиће да буду прецизни, кад не буду страначки кадрови – пресељени у Ћациленд – за вашу личну употребу. И кад Београд и Србију буду волели срцем – као студенти у блокади, а не пуним џеповима – којима сте њихово родољубље купили.
Идите – пре него што се страх за осветом који се рађа у вашој глави обистини. Тад вам неће помоћи ни бели шатори, ни импровизовани првомајски уранци на улици. Само фалкон 6 X, који вас чека – на сурчинској писти.
Биљана Вилимон (Извор: Радар.рс)
