Није ми требало много времена да схватим чему служи „Београдски колектив“. Већ сам назив одаје намеру: направити имитацију. И то не било чију, већ Београдског синдиката – групе која већ деценијама пева оно што власт не жели да чује.
Синдикат је глас улице, њихове песме су оружје. Теме жестоке, текстови јасни, критика директна. Када кажу „Синдикат“, ја одмах помислим на отпор – на људе који се не боје да дигну глас.
А онда се појави „Колектив“. Слично име, али потпуно другачија мисија. Уместо оштрих стихова – турбо-фолк ритам. Уместо беса – „слога“. Уместо критике – „неутралност“. Све упаковано као реклама за „народно јединство“, вероватно из истих кухиња које су годинама покушавале да угуше сваку озбиљну студентску и грађанску побуну.
Неко би рекао: па шта, обична песма. Али није. То је класичан трик – замениш оригинал копијом, па онда форсираш копију док људи не почну да мешају појмове. А ја, као жена која је пратила рад студената и покрете отпора, видим јасно: студенти се осећају исмејано, „ћације“ добијају јефтину верзију турбо-фолка, а јавност још једну потврду да режим не преза од фалсификовања културног идентитета.
Иронија је у томе што је та имитација толико провидна да вређа и оне којима је намењена. Студенти виде празну поруку, публика добија кич, а ја остајем збуњена колико је покушај имитације јадно смишљен.
Разлика се, ипак, не може сакрити. Београдски синдикат је име које је настало из народа и остало уз народ. Београдски колектив је производ политичког маркетинга, и као сваки производ – има рок трајања.
Када прође ова инстант кампања, остаће ми горак укус једне лоше имитације. А име „Београдски синдикат“ – остаће оно што јесте: синоним за глас који се не да купити.
др Светлана Цвијановић
