Некада је био метропола. Срце Балкана које је куцало у ритму културе, моде, биоскопа, точеног сладоледа и биоскопских платна на којима су се приказивали филмови о љубави и слободи. Град река које су биле пуне живота, а не муља и пластике. Град где се на Калемегдану љубило, а на Теразијама расправљало о последњем концерту ЕКВ-а или о књизи коју је “онај чупави с Филолошког” управо написао.
Београд је био град осмеха. Град у којем се могла препознати радост живота чак и кад се није имало много.
Данас је – капут.
Нема више Београда. Остала је само бетонска кулиса, позориште сенки где ни глумци више не верују у улогу коју играју. Стари Београђани, они који су знали где се најбоље једе бурек, где је кафана радила до зоре јер се играло за душу, готово су нестали. Заменили су их уморни паприкари, накупци с маргина, и они сами жртве истог механизма који меље и пљује без разлике.
Мансарде које су некад биле дом младим песницима и студентима, сад су пренатрпане очајом и чекањем. Нема дечје граје – само лавеж паса. Уместо унука, на поводцима трчкарају кучићи, нежно неговани, често важнији од људи. Људи ћуте, штеде на себи, да би љубимци имали пелене, фризере и корејске посластице.
Град који је некад прштао од духовитости, сада је град погледа у даљину. У празно. Људи више не разговарају – они беже погледима, затварају врата пре него што изговоре „добар дан“.
Туристи долазе – у просеку на три дана. И никад се не враћају. За то кратко време потроше неколико евра, виде реку, зграду некадашње славе, пробају ракију. Неки оставе и душу код јефтиних дама за једно вече. Викенд туризам: забава по сниженој цени и морал на распродаји.
Београд, то више није град – то је привид. Ограђен бетоном, надзиран дроновима, осакаћен самодовољношћу и похлепом. Уместо разговора о уметности, воде се битке за квадрат. Уместо солидарности – конкуренција. Уместо деце – апликације за вантелесну оплодњу. Уместо наде – алгоритам.
А СПЦ? Црква Светог Саве, некада народна кућа, постала је институција моћи – далека, узвишена, без додира са народом који свакодневно крвари у тишини. Патријарху се, изгледа, мало замантало. Не види страдање верника, мајки са децом које немају за хлеб, стараца које нико не пита како су, нити младих који одлазе без погледа уназад. Не види ни празне цркве, ни угашене кандила по парохијама, али зато види – и гласно подржава – Додика, човека оптуженог и изолованог, коме се спрема казна, не зато што је светац, већ зато што је део истог механизма лажи и пљачке. И ту патријарх не ћути. Ту се умеша, заузме страну. Тамо где би требало да је Еванђеље, он бира политику. Тамо где би требало да је утеха, он нуди калкулацију.
Бог, изгледа, више не станује овде.
Београд, капут.
Остала је само бука, као ехо нечег што је некад постојало. Град који је сањао, сада се буди у ноћној мори.
Али ни снови више не долазе.
Ђакон Бојан Јовановић
