Могу ли ватерполисти напред без базена? Може ли олимпијски шампион да размишља о наставку успеха ако неке будуће генерације немају услове да тренирају колико треба? Да ли Београд, ватерполо метропола, може да издржи трку са ривалима из иностранства са само три базена у игри?
Како пише Спорт клуб, базен на Новом Београду, Ташмајдан и Бањица функционишу. Објекат на Дорћолу је поново у фази адаптације. Осталих објеката за такмичење нема. Послуже још балони, тада је и Кошутњак у игри и то је све.
Једна од жеља председника Виктора Јеленића била је ватерполо центар у Београду, први који би био направљен од 1973. Више од пола века главни град нема нови базен. Смешно да није тужно, брука и срамота.
Узгред о инфраструктури спорта у Београду могло би да се пише и пише. Тек базен је био предвиђен у ЕXПО програму. Од тога ништа. Поново ће се узимати монтажни базени у Арени са надом да неће завршити као и она два из 2016. која су негде на периферији Врњачке Бање. Савез то сам не може да реши и далеко је већа одговорност државе, министарстава, града…
У три нивоа такмичења, регионалној лиги, Првој А и Првој Б српској лиги Србија има 28 клубова. Од тога више од половине 15, је из главног града. И то треба да се развија у три базена.
Недавно је Милош Вукићевић, центар Црвене звезде, причао да клуб тренира једном дневно, да често користи мали базен на Бањици и да је уз све захвалан Партизану на помоћи коју добијају.
Тако ватерполо у Београду не може напред. Јесте, има клубова који су по амбицијама рекреатвини, али узимају термине и користе простор. Можда има везе што само Нови Београд води успешно борбу са амбицијама док некадашњих првака Европе Партизана и Црвене звезде нико не види као саставе са великом перспективом. О осталима да не говоримо.
Рекли смо, 15 сениорских тимова користе три базена и понеки балон. Шта ћемо са женским клубовима којих у Београду има пет од осам укупно? Где обезбедити термине за млађе категорије чије чланарине представљају значајну ставку на рачунима клубова? Како обезбедити простор за пливачке клубове, за оне који гаје синхроно пливање и скокове?
Ууупс, а грађанство?
Завршимо анегдотом из средине деведесетих. Познати тренер, познат по знању, али и духовитости, нажалост покојни Михаило Шаин био је селектор Данске. Довео је своје пулене у Београд да се упознају са радом тимова који су стварали играче највише класе.
Данци, без много знања, али са радом у идеалним условима у својој земљи су жељно дошли на први тренинг на Дорћол. Шаин им није причао о проблемима са енергентима који су били уобичајена појава у Србији. Пустио их је на суви тренинг а затим позвао на ивицу базена.
„Момци, идемо, хоп!“
И раздрагани Данци су скочили. Скочили и заледили. Буквално заледили, температура воде је била око 22 степена.
Причао је касније Шаца:
„Рипили су из воде до плафона. Гледали су ме запрепашћено. Само сам им рекао: тако се постаје светски првак.“
Данци никада нису ништа урадили у ватерполу. Али та хладна вода на Дорћолу средином деведесетих подсећа на број базена на којима заиста раде сјајни играчи.
Где нас та небрига о базенима води?
Одговор није тешко пронаћи.
Текст: Дејан Стевовић (Извор: Спорт клуб)
