Захваљујући сарадницима из иностранства, све чешће имам прилику да дођем до докумената који потврђују апсурд у којем живимо.
Без знања народа, и без његовог овлашћења, појединци – под притиском обећања које су дали интересним круговима пре доласка на власт – потписују документа која имају далекосежне последице по оне који су им дали поверење да их представљају и воде.
Одлуке које се тичу живота милиона људи доносе се у тишини, иза затворених врата, најчешће на основу личних интереса, уцена или политичких калкулација. Када се договори коначно преточе у речи и потписе, народу се сервирају као „историјски искораци“, „кораци ка стабилности“ или „победничке политике“.
У стварности, реч је о трговини туђом судбином, најчешће обављеној у рукавицама и уз широк осмех пред камерама.
Те брљотине се у јавности, уз извртање чињеница, представљају као стратешке победе, а медијски се покривају блиц кампањама режимских гласила које више подсећају на рекламу за детерџент него на озбиљно новинарство.
У таквом систему, истина је вишак. А грађанин – збуњен, изманипулисан, остављен да бира између лажи и тишине.
Пирове победе и духовне трговине: случај МПЦ
Једна од таквих пирових победа, представљених јавности као историјско помирење, јесте питање Македонске православне цркве (МПЦ). У медијима и црквеним саопштењима чули смо да је реч о „враћању у окриље Српске православне цркве (СПЦ)“ и „успостављању јединства“. Али да ли је то заиста тако?
Ако јесте, логично се намеће питање: зашто исти модел помирења није примењен и на друге сличне случајеве? Зашто се, рецимо, исти принцип не примени на Хрватски или Црногорску православну цркву, или на оне који су се у разним епископијама у иностранству издвојили из канонског оквира?
Ко је, уосталом, дао овлашћење српском патријарху да о овако важним питањима преговара на тајним састанцима, како су извештавали поједини медији, и да самостално доноси одлуке у име целе црквене заједнице?
Још важније: како је могуће да се неко „врати у јединство“, ако то јединство никада није ни признато? Српска православна црква МПЦ никада није признала као канонску. Напротив, у документу из 1994. године јасно се користи израз „такозвана Македонска православна црква“, а тадашњи епископи се позивају да се у року од три месеца врате у „канонски поредак“, уз претњу покретањем канонског кривичног поступка.
Ако је нешто било „такозвано“, ако је до јуче била „шизматик“, како је преко ноћи постала „сестринска црква“? На основу ког договора? Ко је испреговарао услове, и по чијем налогу?
Врхунац апсурда јесте случај епископа СПЦ Јована, који је провео године у македонским затворима као „жртва раскола“. Уз посредство Владе Србије пребачен је прво у Београд, па потом у Русију на лечење и опоравак — све под медијским наративом о „прогоном православља“. А онда, 2023. године, исти тај Јован тражи отпуст из СПЦ да би прешао у Македонску православну цркву – ону исту због које је робијао.
Ко овде кога вуче за нос?
Или још боље: ко кога тера да верује да сунце излази са запада, ако медији и црквени врх то тако одлуче?
Овакви случајеви не само да откривају недостатак принципа, већ разголићују лицемерје, импровизацију и нетранспарентност у доношењу одлука које имају озбиљне последице по црквени, али и друштвени поредак.
Црква, држава и инострани интереси: троножац без равнотеже
Када се погледа шири контекст оваквих „историјских помирења“, немогуће је не приметити дубоко испреплетане интересе цркве, државе и међународних центара моћи. На Балкану, где вера одавно није само духовна категорија, него и средство политичког, националног и геополитичког позиционирања – црква често не делује као аутентични храм вере, већ као тихи (или гласни) саучесник у игри моћи.
Српска православна црква, иако формално одвојена од државе, деценијама функционише као паралелни стуб власти, чије се одлуке и поруке често усклађују с политичким ветровима који дувају из Београда, Москве, Брисела или Вашингтона – у зависности од тренутног интереса.
Када један патријарх седи за столом с представницима других цркава или држава, а да при том не постоји транспарентан мандат, народни консензус или саборно црквено одлучивање – онда не говоримо о вери, већ о дипломатској позоришној представи са унапред написаним сценаријем.
Управо зато, овакви потези – попут „историјског јединства“ са Македонском црквом – нису плод договора међу верницима, свештеницима или веродостојног помирења, већ резултат геополитичких потреба и међународног притиска, упакованог у језик „братске љубави“. А то се у политици зове – пристанак под условом.
Ни један епископ, патријарх, председник или страни амбасадор нема право да одлучује о духовним питањима без народа, без истине и без отвореног дијалога. А управо то се на Балкану годинама замењује пантомимом демократије, у којој грађанин има право да ћути, а народ – обавезу да заборави.
У том троуглу моћи – црква, држава и страни утицаји – најчешће страда оно што би требало да буде основа свега: достојанство народа и вера у истину. А кад истина постане луксуз, и вера се претвара у валуту којом тргују они који су одавно изгубили компас – и духовни и политички.
Ђакон Бојан Јовановић
ФОТО: Фонет/Ана Паунковић
