Др Александар Дикић 
Кад год се залута, неопходно је одговорити на три питања-где смо, одакле смо кренули и куда смо наумили.
Србија је залутала. Деветнаести век смо жртвовали да бисмо се ослободили и ујединили. Дведесети век смо потрошили да бисмо се раздвојили и поново изгубили слободу. Двадесет и први век трошимо поправљајући грепке из претходног века. И ево, прошла је четвртина столећа ми још увек немамо одговоре на три горе постављена питања. Крећемо се као гуске кроз маглу, ослушкујући инстикте, шеста и седма чула, варљиву интуицију, чак смо спремни и на самоубилачки хазард.
Ипак, ове године већина излази из статуса посматрача и полако преузима ствари у своје руке. У тим рукама некада је јаје, некада вувузела или пиштаљака, некада транспарент. Људи су престали да користе само уобичајена оружја за масовно уништење друштва у постмодерној-тастатуру, паметне телефоне, камере, вештачку интелигенцију. Схватили су да су капије њихових микросветова пробеијене, да су зидови срушени и да су постали изложени, угрожени, ломљиви, повредљиви, уплашени, бесни. На овај колоплет негативних емоција студенти су поставили позитивни предзнак. Указала се нада, магла се мало разбистрила, појавила се луx ин тенебрис.
Шта је било одлучујуће да овај студентко-народни бунт буде најдуготрајнији и најмасовнији отпор диктатури у српској историји?
То су људи који су некада активно или прећутно подржавали режим Александра Вучића. То су људи који су убеђивали себе или дозвољавали да буду убеђени како је Александар Вулић најбољи заштитник њихових интереса. Они прозападни у њему су видели европејца са књигом Макса Вебера под мишком, усвојеног сина мутер Меркеле и месију који ће исправити све неопростиве грешке жутих и Србију пречицом увести у ЕУ. Проруски део становништва који тепајући себи придодаје у придев патриотски у њему су видели маскираног ртадикала који прави компромисе тамо где мора, али као лав (што би рекао покојни патријарх) брани националне интересе на Косову, подржава Републику Српку у изворном дејтонском облику, не дозвољава расрбљавање Црне Горе, и све то док изиграва Путиновог посинка устоличеног да формира балканску Белорусију.
Данас, скоро деценију и по касније, сви виде да је Салве који се пресамитио и унапредио, који је скинуо беџ и постао Елиот Нес, који је проговорио и немачки и руски и кинески, који је добио Трампово пенкало и Си Ђи Пингов полузагрљај, можда већину убедио да је постао Павле и на тој метаморфози зарадио незапамћену популарност домаће и стране јавности-поново постао Салве. Некадашњи гонич и израбљивач који је одглумио своју апостолску улогу, сада се поново вратио са бичем у руци па гони и медије и универитет и политичке противнике. Павле је скинуо ранохришћанске рите са себе и обукао старорадикалски шињел са Шешељевим беџом на реверу. Салве се више не крије, омжда жали што је предуго био Павле, али фијук бича ће све то решити јер је њиме већ победио „обојену револуцију“!
Већина у Србији више не верује у Вучићеве лажи, прозрели су његова политичка шизофрена цепања, јасно им се указује његово право лице. А то лице више нема осиони изглед када побеђује противнике на намештеним изборима, нема онај подсмех када говори о конкуренцији, нема онај уверљиви забринути изглед када говори о економским проблемима, нема онај сјај у оку када говори о својим „историјским“ успесима. Само је једна емоција на његовом лицу-бес. Бес изазван мржњом, фрустрацијом, разочарањем. Бесан је на студенте и академску заједницу јер су нису поклонили његовој моћи, снази, ауторитету, нису се „договорили“ са њим као што су готово сви који су му дошли „на ноге“, нису устукнули пред његовом „величином“. Бесан је јер мрзи оне који га носи заволели иако им је упумпавао милионе у буџете, био спреман да повећа цифру, јер он је навикао да купује љубав, да купује верност, да купује људске душе, за њега је човек или роб или роба. Фрустриран је незахвалношћу народа који је спасио пропасти, увео га у златно доба, променио лице Србије не схватајући да га је том променом унаказио. Разочаран је јер је несхваћен, неприхваћен, невољен. Тај бес у њему чини га слабим, али и опасним. Опаснијим него икад.
У њему тај бес расте. Зато пумпање на улицама не сме да престане. Јер тензија на улицама је једина брана која контролише излив тог беса. Што је притисак на улици слабији, тај бес проналази своје жртве. И обрнуто.
Он више нема на кога да се ослони осим на полусвет којим се окружио, осим на олош од кога је направио елиту, осим на оне који су се изгубили у лавиринту култа. Он више нема већину, свестан је тога и зато по први пут не сме да распише изборе иако је то са лапидарном лакоћом чинио годинама уназад.
Упозорење-већина која је против њега није политички, идеолошки, ни вредносно хомогена, али се полако хомогенизује око студената и њихових захтева, критеријума, прогласа, едикта.
Зато летње врућине не смеју бити мерене само Целзијусовом скалом. Поватка на старо више нема. Као што Салве више не може постати Павле, ни Србија више не може остати проклета авлија.
Нема одустајања, јер немамо куд назад. Он нам не даје само изборе, већ нам не даје ни излаз. Време је да излаз ми покажемо њему.
Пумпај!
Др Александар Дикић
