Две хиљадите године су означиле период повратка аутономаштва на велика врата. Од маргине на којој су се аутономашке идеје налазиле деведесетих година у постпетокоотобарском периоду сведочимо њиховој поновној афирмацији и доласку у центар покрајинских, а у неким моментима и државних политичких прилика.
Пуно тога је аутономашки фактор у Војводини постигао у овом периоду. Аутономашке странке и њихови функционери су држали чврсто све позиције извршне власти у органима покрајинске аутономије, дуго су времена имали и заштиту од стране страначких централа у Београду на позицијама у републичкој власти. Све ово омогућило је да се са позиција власти промовишу и даље етаблирају аутономашке политичке идеје, како међу страначким функционерима тако и у читавој јавности.
Аутономашке политике су се артикулисале из два политичка центра. Лига социјаледмократа Војводине је имала радикалан и не ретко естрадан приступ у промовисању ових идеја на челу са Ненадом Чанком. Једнако делотворна на аутономашком плану била је и Демократска странка која је радила ствари отворено и конкретно али са мање одласка у крајност и апсурд. Демократе су заслужне и за подршку коју су аутономашке власти добијале из Београда будући да централа није имала интереса а ни превише мотива да се оштро разрачунава са Покрајинским одбором ДС-а који је временом доста дубоко ушао у бирачко тело на подручју АП Војводине. Остали политички субјекти су ту били само да подрже покрајинску већину која са ова два главна политичка играча никада није долазила у питање. СВМ, Г17, СПС и други мањи партнери били су ту само ради власти и нису превише таласали исто као и у последњих 12 година са напредњачким властима.
Несугласице и сукоби између покрајинских функционера и републичких су биле готово свакодневне, а нарочито се стављао нагласак на расподелу средстава за покрајински буџет а шире се постављало и питање све укупних новчаних и економских односа у крајњој расподели јавних средстава и државне имовине. Где су наши новци? Колико треба да износи фамозних 7% од буџета АП Војводине? Колико северна српска покрајина даје кроз порез а колико јој се враћа?
Свакодневно су копани ровови и паљени пожари између администрација у Новом Саду и Београду у њиховој међусобној комуникацији. Аутономаштво је знало чак и да нагризе страначку дисциплину. Врхунац је био јавни сукоб између појединих челника Демократске странке из Београда и Новог Сада око доношења спорног Статуа АП Војводине, а који је после више година са променом власти на републичком ниову био проглашен за неуставан у добром делу својих одредби. Борис Тадић је једном приликом у том периоду изјавио да никоме не падне на памет да оживљава давно пропале комунистичке пројекте. Тај неко био је Покрајински одбор Демократске странке на челу са Бојаном Пајтићем.
У овом периоду долази и до креирања и усвајања нових симбола, грба и заставе АП Војводине. Ови симболи су изазвали бурне реакције националног дела политичког спектра, од политичара до интелектуалаца и широких народних маса, а све с обзиром да немају никакво упориште у српској историји, традицији и хералдици. Усвојени на иницијативу Ненада Чанка и Бојана Пајтића и страначких апарата Демократске странке и Лиге социјалдемократа Војводине, они су били и остали највећи успех аутономашке политике од антибирократске јогурт револуције па до данас.
Двадесет година је прошло а застава са широким плавим пољем, нешто мало црвене и беле боје и три жуте звездице се и даље вијори на јарболима јавних установа. За љубитеље аутономашке идеје симбол и застава којима још само фале устав и република. За нас остале ништа више него израз Чанкових и Пајтићевих аутономашких амбиција који буди стрепњу и опрез. Подсетник за све докле су само аутономашке идеје успеле да дођу.
Напредњачка победа 2012.године као да је дошла у прави час за српску нациналну ствар у Војводини. Сви аутономашки процеси су заустављени и гурнути у супротан смер. Редом су се смењивали догађаји који су се супротстављали аутономашким тежњама и рушили њихова достигнућа.
Најпре је Уставни суд пресудио да је Статут АП Војводине усвојен од стране претходног аутономашког руководства ДС-а и ЛСВ-а неуставан у највећем делу својих одредби. Исто је урађено и са Законом о надлежностима АПВ. Уставни суд је истовремено дао рок да се донесе нови правни акти у складу са његовим примедбама и важећим одредбама највишег правног акта. Након тога је дошло до усвајања новог Статута и новог Закона о надлежностима АП Војводине. Статут је на тај начин уподобљен са одлуком Уставног суда. Ваља напоменути да је захтев за оцену уставности и законитости претходног Статута донетог од стране аутономашке већине поднет још децембра 2009.године од стране Демократске странке Србије а да се Уставни суд није оглашавао готово пуних пет година. Тек након промена у политичкој клими започетим победом Томислава Николића у другом кругу председничких избора Уставни суд је почео да ради свој посао и донео одлуку.
Најзначајнији и свакако највидљивији део новог Статута били су нови симболи АП Војводине, застава и грб, који су у народу добили назив традиционални или српски симболи а који су сада почели да егзистирају у правном животу заједно са претходно усвојеним аутономашким. Тако да у важећем Статуту и другим правним актима АП Војводине сада имамо два грба и две заставе покрајине. Једне аутономашке, једне традиционалне или српске. Шведски сто, за сваког по нешто рекло би се. Међутим другачије се у датом тренутку није ни могло. У том моменту већину у покрајинској скупштини и даље су имали ДС и ЛСВ а све на основу резултата избора из 2012.године. Док су Демократе и Лигаши некако и успели да одбране већину и задрже власт у покрајини до следећих редовних избора, притисци напредњака у новим политичким околностима уз донету одлуку Уставног суда натерали су аутономашку већину на уступке и сарадњу. Компромис је постигнут и нови Статут је усвојен уз подршку различитих политичких струја. Нове политичке околности произвеле су и нови Статут.
Међутим ако је тада компромис био једино могуће решење већ након избора 2016.године за њим више нема потребе. На изборима за скупштину АП Војводине 2016.године коалиција окупљена око СНС-а убедљиво је тријумфовала са подршком од мало испод половине од укупно изашлих бирача. Предводници аутономашке идеје су жестоко поражени и после 16 година отишли у опозицију у покрајини.
Ново стање на терену се сада прелило и званично у институције система а два главна аутономашка чиниоца у покрајини су политички потучена и развлашћена. СНС је формирао власт са провереним партнерима сваке власти, СПС-ом и Савезом војвођанских Мађара, коалиција која је и данас стабилна. Овај однос снага се наставио тако да и у наредним изборним циклусима 2020. и 2023.године сведочимо значајном опадању укупне вредности аутономашких идеја и лошим изборним резултатима њихових заговорника.
Напредњаци су својим политичким деловањем готово у потпуности уништили два основна аутономашка бренда у Војводини будући да су ДС и ЛСВ довели до потпуне маргинализације. Док је ДС нестајао под свеопштим напредњачким политичким притиском и сопственим урушавањем под њим, дотле је ЛСВ изгледа изгубила своју снагу као последица толеранције и пасивности у односу према Српској напредној странци и Александру Вучићи. Лига и СНС су у Новом Саду током једног мандата имали и директну постизборну сарадњу у такозваној комуналној коалицији. Топли загрљаји напредњака лоше су се одразили на укупан положај Лигаша у покрајини па тако на изборима из 2023.године нису прешли ни цензус и то овај од 3%. Сарадња са СНС је Лиги исисала кредибилитет. Напредњаци са друге стране нетакнути, искористили су Лигаше и наставили по своме.
Долази и до промене изборног система за избор посланика у Скупштину АП Војводине. По први пут у покрајини имамо чист пропорционални изборни систем са подручјем АП Војводине као једном изборном јединицом која даје свих 120 покрајинских посланика. Иницијатива за овакво решење је дошла од стране ЛСВ-а, међутим тешко је замислити да би до тога и дошло да није било напредњачке политичке кординације са стране. Пропорционални изборни систем омогућава репрезентативност и чисту слику односа снага у покрајинском парламенту. Претходни изборни систем је највише у том моменту одговарао ДС-у што се рефлектовало на многостурко већу снагу у броју посланика у скупштини у односу на стање на терену. Сада то неће бити могуће, ни за једног од учесника у покрајинској изборној трци. Колико гласова на изборима толика расподела мандата у скупштини. Пропорционални изборни систем доноси већи легитимитет а тиме и већу стабилност.
Највећи успех напредњака у периоду вршења власти у АП Војводини свакако је свеукупна промена климе и односа између покрајинских и републичких власти. Нема више отворених сукоба у комуникацији између Београда и Новог Сада. Не само да су власти са обе стране из истих политичких гарнитура већ је сама политика коју заступа СНС суштински другачија и супротна у односу на аутономашка стремљења ДС-а и ЛСВ-а. Две владе Игора Мировића су зауставиле свакодневне аутономашке излете од стране представника покрајинских власти док се у свакој прилици истиче сарадња са републичким министарствима и државним органима, а нарочито у реализацији низа пројеката инфраструктуре. Као да се коначно показује где су наши новци.
Напредњаци су постали жртва сопственог успеха у Војводини. Својим деловањем су за претходних дванаест година гурнули аутономашку идеју на маргину и довели њене најжешће заговорнике у позицију да се боре за политичко преживљавање. Политичка клима је промењена и теме аутономаштва и сукоба између административних апарата у Београду и Новом Саду више нису део јавног простора. Управо зато прича о угрожености целовитости Србије и потенцијалног отварања новог жаришта у Војводини не пије воду. Да се разумемо аутономашка идеја је ту међу нама и она ће ту и остати али она је данас на маргини политичких прилика и институција система.
Ако напредњаци заиста желе да у овом моменту ураде нешто за српску ствар у Војводини нека не доносе не правне декларације на отвореном већ нека покрену поступак за промену Статута АП Војводине и једном и заувек избришу аутономашке симболе из институција система. У тренутној консталацији политичких снага СНС са својим предизборним партнерима са листе има укупно 66 покрајинских посланика, СПС има 7, Савез Војвођанских Мађара 9, то је укупно 83. Уз то ту је и 1 посланик тзв.Руске странке. Коалиција НАДА са ДСС и ПОКС има 7. Све укупно 90 потенцијалних подржаваоца овакве иницијативе а за измену статута је потребно 80. Ако заиста желе да помогну Србији и покажу државотворну политику према северној српској покрајини нека ураде нешто конкретно. За добре ствари никад није касно.
Никола Ћосовић, дипломирани правник
