Драган Стојковић Пикси је током своје богате и успешне фудбалске каријере постигао на десетине ефектних голова о којима се причало. До данас. Ћутањем на конференцији за новинаре када је упитан за мишљење о студентским протестима Пикси је дао аутогол који ће, врло вероватно, у засенак оставити све што је постигао као играч, функционер, селектор. Остаће упамћен као ћутолог.

Драгана Стојковића упознао сам давне 1984. године на припремама младе репрезентације у Лепенском виру и тада направио интервју са њим. То је био његов први „велики“ интервју, а 1. маја 2021. сам са Пиксијем урадио (уз помоћ Владе Живановића) мој последњи интервју пред одлазак у пензију.

Пикси и ја смо у међувремену направили још десетак, интервјуа, малко се чак и дружили, зезали се како смо им „ми“, отели Милка, „они“ преотели Панчева… Имао је Пикси и ту част да „обуче дрес“ Данаса, као трећи „странац“ у историји нашег фудбалског тима.

Као фудбалер Драган Стојковић Пикси оставио је неизбрисив траг у југословенском фудбалу како у дресу репрезентације тако и дресу Црвене звезде и са правом проглашен петом „Звездином звездом“.

По завршетку фудбалске каријере (2001) изабран је за председника Фудбалског савеза. По истеку мандата (2005) Стојковић је сео у председничку фотељу Црвене звезде. Са њим на челу црвено-бели су освојили две дупле круне, али навијачима то није било довољно па су га и буквално отерали из Звезде, Београда, Србије.

Отишао је у Јапан у „његову“ Нагоју са којом је освојио „историјску титулу“ – прву од оснивања клуба. Тај успех је био одскочна даска за одлазак у Кину где седа на клупу Гаунгџоу Ситија. Иако са овим тимом током пет година није освојио ниједан трофеј, Пикси је у то време био међу десет најплаћенији тренера света. Знајући то, уз сећање како је отеран из Звезде, дуго нисам веровао да ће Стојковић бити нови селектор фудбалске репрезентације Србије.

Преварио сам се, потценио сам моћ „убеђивања“ – сада, поготову после „ћутања“, чак и мени је јасно да је добио позив који се не може одбити. Не знам тачно шта је стајало у тој понуди, али очигледно је и шта она подразумева – беспоговорну послушност.

Као фудбалер Стојковић је увек био спреман да преузме одговорност на себе, данас не само да не преузима одговорност већ дозвољава да други говоре у његово име. Више поштовања заслужио би да је гласно и јасно рекао да не подржава студентске протесте.

То понизно ћутање говори говори више од хиљаду речи.

Жива Векецки (Извор: Данас.рс)