Наше друштво и земља су на прекретници и ја дубоко верујем да ће ова јесен донети нестанак овог “токсичног режима”, а нама слободу и шансу да градимо једно боље и праведније друштво, поручује психолог Ана Мирковић.

У светлу појачаних друштвених тензија и немилих сцена које су се дешавале последњих дана широм Србије и, пре свега, у највећем граду Војводине, те изузетно ружних слика виђених на улицама, када су припадници полиције (и параполиције) насртали на побуњене студенте и грађане, док, истовремено, власт тобоже позива на разговоре и дијалог, она каже да “сведочимо кулминацији једног процеса у коме власт показује да не да није спремна на дијалог, већ управо супротно – апсолутна контрола је њен једини циљ”.

“Када грађани више не осећају да су субјекти политичког живота, него објекти манипулације, тада долази до дезинтеграције друштва – губи се осећај заједничке реалности, а поларизација постаје правило”, напомиње она у разговору за “Симптом”.

На констатацију да се велики део грађанства неће смирити док првом човеку државе не види леђа, будући да управо њега види као најодговорнијег за свепрожимајућу поларизацију и пресију над свешћу људи, као и да је перцепција тог дела јавности да режим поприма у себи обрисе “злог и одметничког”, па и “окупаторског” (режима), Мирковићева оцењује да практично сваки говор, гест и понашање првог човека државе указују на “неуравнотеженост и злоупотребу моћи”, али и да је погрешно све перципирати кроз призму моћи једног човека.

“Не смемо све посматрати искључиво као одлике једног човека; читав систем му то омогућава, а сам систем такав какав јесте, креиран је од стране тог истог човека. Ауторитарне тенденције не настају преко ноћи, оне се граде годинама кроз урушавање институција, нормализацију насиља, пропаганду и грађење култа личности”, објашњава наша саговорница.

Према њеним речима, наше друштво које дуже од деценије трпи овакав режим, налази се у стању “колективне трауме”, коју карактеришу губитак поверења у институције, осећај немоћи, летаргије, апатије и пасивности код грађана, повећане апстиненције од политичког ангажовања, али и (парадоксално) – повремени таласи бунта и отпора.

“ИЗБОРИ ПРВИ КОРАК, АЛИ ПРЕД НАМА ВРЕМЕ ДУГОТРАЈНЕ ПСИХОЛОШКЕ И ИНСТИТУЦИОНАЛНЕ РЕГЕНЕРАЦИЈЕ”

На питање како каналисати притисак ка расписивању ванредних избора, који би могли довести до разрешења друштвено-политичке кризе у земљи након практично једногодишњих протеста изазваних падом надстрешнице у Новом Саду 1. новембра прошле године, Мирковићева сматра да је неопходан “притисак са свих страна”: кроз масовни грађански отпор и притисак који је ненасилан, али упоран (као што сада јесте).

“Људи који се боре за слободу и правду сада знају да нису сами, да њихов глас има смисла и да постоји оквир за промену. Било би идеално да нам у овој борби помогну и европске институције, али та подршка сада изостаје и изгледа да ћемо морати да се ослободимо сами. Из најличнијег искуства директне комуникације са грађанима, знам да је психолошко оснаживање људи да верују да промена није само могућа, већ и неопходна, много важно. Важно је развијати и свест код свих нас који се боримо против овог токсичног режима, да не можемо очекивати да један изборни дан реши вишегодишњу деструкцију. Ванредни избори јесу први корак, али пред нама је дуготрајан процес психолошке и институционалне регенерације”, поручила је саговорница.

“ПОКУШАЈ УНИШТАВАНЈА СЛОБОДНИХ МЕДИЈА ОДРАЗ НЕМОЋИ И НЕСИГУРНОСТИ”

Говорећи о проблему медијских неслобода у Србији, али и даљој, готово неугасивој жељи првог човека власти да контролише у апсолутном виду све токове информација (случај Н1 и Нова С; Унитед Медиа), самим тим и начин да истина и слобода нађу пут до грађана, Мирковићева је недвосмислена када каже да “режими који покушавају да униште слободне медије не чине то као израз снаге и моћи, већ из страха, несигурности и осећаја губитка контроле”.

“Човек који верује да га истина угрожава, сведочи пре свега о сопственој несигурности.”

“ДА НАС НЕ МОТИВИШЕ САМО ЖЕЛЈА ЗА РУШЕНЈЕМ РЕЖИМА, ВЕЋ И ИДЕЈА ИЗГРАДНЈЕ НОВЕ, УМИВЕНЕ, ЕМПАТИЧНЕ СРБИЈЕ”

Упитана, имајући у виду све виђено у протеклом периоду (количину агресије, емитовања насиља и испољене репресије према младости и студентима на улици), сматра ли да носиоце функција у актуелној власти чека презир и одбацивање/заборав од стране чак и оних који их сада величају, оног момента кад буду сишли с власти, она каже да “када овакав режим падне, пада и социјална мрежа која је штитила те људе”.

“Одани сарадници постају први који окрећу леђа, а осуда долази брже него што очекујемо; волела бих да нас не мотивише само идеја рушења овог режима, већ да нас инспирише идеја изградње нове, лепе, умивене, чисте и емпатичне Србије, јер без тога, све се лако може претворити у још један циклус разочарања”, закључила је Мирковићева.

Симптом/М. М.