Посебно ценим када неко Жељку Митровићу и машинерији каже “не”. А има статус, искуство и лице, да буквално може да бира на којој ће телевизији да ради.
Под једним условом.
Да ћути и аминује.
Буде лепа за “опште” (газдино) добро.
Буде паметна на све теме, осим једне, а то је режим.
Буде искрена, за потребе оваквог система.
Гледам фотографију Ане Михајловски, са протеста, памтим је из емисије “Летећи старт”. И видим две ствари, а то је слављење живота и бескрајан нагон за правдом.
Где својим осмехом покреће људе око себе.
И то је оно до чега сви ми дођемо, пре или касније.
Све друго, мање-више, али оно што можеш, то је да славиш живот.
Како, ако не искреним смешком?
Како, ако не шармом?
Како, ако не топлином и нежношћу?
Да и кроз доживљај тебе људи доживе катарзу.
Некад најбољи мотивациони говор који можеш да одржиш, то је осећај који будиш у људима.
Ништа више. Не ни велике речи, поруке.
Довољно је само тако да зрачиш, са надом.
То не може да се одглуми, то се живи.
Осмех лепе жене, који не носи само пркос, понос, унутрашњу снагу, него и наду.
Који нас подсећа да је све лакше са осмехом.
То није научени осмех, него осмех живота, који и поред свих својих тражења и ломова схвати, да се некад више и даље чује, од свих говора и парола.
Где некад једино што жели, то је да људима око себе буде лепо.
И буде.
Многи потцењују снагу осмеха.
Уз оно: “Шта је смешно?”
Где се не прави разлика између осмеха који долази из душе, који жели да свима буде добро, и подсмеха, који исмева некога.
Ана то зна.
Тако се и смеје, и зато има један од најлепших осмеха.
Као подстицај људима да славе живот, сваки тренутак, јер не знамо сутра. Али знамо данас. И много је лепши када се загрли осмехом.
Који нам поручује – ту смо да дишемо, волимо, постојимо, боримо се, али са стилом.
Осмех као присутност.
Осмех као ватра промене.
Осмех као слобода.
Осмех као љубав.
Осмех као додир који лечи без речи.
То све може да изазове један осмех, али онај прави,
из срца, из душе.
Ана то зна.
И многе Ане.
И не само Ане, наравно.
Стефан Симић/Инстаграм
