Своје најбоље године сам потрошила на вас, а сад би и њих да потрошите… ПА ДОКЛЕ?!
Јел треба да живим у страху шта ће се коме од њих троје десити, само зато што нису као “ви”, нити ће бити – јер сам их ја родила и васпитала да буду људи?
Јел треба да их гледам преко камера, 3000 километара далеко, јер ће морати да побегну из ове земље?
Јел треба да се питам хоће ли их неко згазити на пешачком прелазу и проћи некажњено?
Јел треба да мислим од чега ће живети… или да их учланим у партију? Никад!
Чувам све њихове дипломе и успехе на европском нивоу – да ли да скупљају прашину?
Они су то освојили знањем, интелигенцијом и залагањем.
Али вас то не занима – јер нису “друг члан”.
Училе су и тренирале за себе, не за вас.
Код вас је довољан отисак прста као потпис.
Има још такве деце, и они ће се изборити, знам.
Доста је више неписмених по државним институцијама, фиктивних радних места, лажних фарми, намештених парова и свега оног што трују напаћен народ.
ДЕЦУ ВАМ НЕЋУ ОПРОСТИТИ.
И не мислим само на своју децу – мислим на сву децу Србије.
На сву ону децу која се боре, коју хапсе, туку и повређују…
А починиоце пусте, помилују за три дана, као да се ништа није догодило.
И да знате – ти млади полицајци које гурате у прве редове су исто наша деца.
Деца која су тек завршила обуку, која су пре само годину-две полагала испите, деца која можда код куће имају дипломе и медаље као и наша деца.
Њих шаљете да стоје лицем према народу, да примају каменице, увреде и мржњу коју сте ви изазвали.
Њих гурате да буду живи штит између вас и народа.
А иза њих, у трећем и четвртом реду, сакривени под капуљачама и маскама, стоје они који туку.
Они који не маре ни за закон ни за част.
Они који бију нашу децу, док се ви смешкате из својих канцеларија.
Знамо ми ко су у првом реду – а знамо и ко се крије иза њих.
Моја деца остају овде.
И то нема цену.
Зато сам спремна на све – као мајка, као лекар и као човек.
др Светлана Цвијановић
