Александар Вучић воли да се представља као снажан лидер, човек који све држи под контролом и који је, како сам каже, „увек спреман да се бори“. Међутим, иза те пажљиво изграђене слике крије се политичар који бежи од одговорности, избегава истинске дијалоге и стално тражи кривце у другима. Након пребијања студената, свакодневног етекетирања од стране резимских медија и пропагандиста он сада позива на разговор и дијалог. Касно је, једноставно. Његова храброст постоји само док он говори са бине пред својим лојалистима или пред камерама у студију у којем нико не поставља незгодна питања.
Када год се појави прилика за отворен разговор, Вучић нестаје. На независне медије гледа као на непријатеље и никада не долази да одговори на озбиљна питања. Када му грађани изађу на улицу, он их назива плаћеницима, страним агентима или издајницима, уместо да саслуша њихове проблеме. То није понашање државника, већ човека који се боји истине.
Понашање јеног безсрамника чији је останак на власти – једина светиња.
Права храброст није у томе да вичете на сопствене министре или да у парламенту говорите сатима док вас посланици ваше странке аплаудирају. Права храброст је да станете пред критичаре, да признате грешке и да се суочите са последицама својих одлука. То Вучић никада не ради. Уместо тога, он се скрива иза медијске пропаганде и армије послушника, чиме јасно показује да је његова моћ заправо изграђена на страху – страху који он шири и страху који сам осећа.
Кукавичлук Александра Вучића огледа се и у његовом односу према институцијама. Уместо да им препусти да раде свој посао, он их подређује себи, јер се плаши да би независне институције разоткриле његову владавину. Он се боји слободног правосуђа, слободне скупштине и слободних медија. Због тога их гуши, а тиме гуши и друштво у целини.
Лидер који се хвали снагом, а скрива се од питања, који глуми одлучност, а бежи од одговорности, заправо је само кукавица. Вучић је то показао небројено пута, а све док бежи од дијалога и истине, грађани Србије ће плаћати цену његовог страха.
Међутим, и сам је свестан да ти избори, када год били одржани, ће бити они на којима ће он бити развлашћен и после којих ће Србија кренути путем неопходних промена и прогреса целог српског друштва.
Иван Милановић
